Make your own free website on Tripod.com
 

Браћа Вукасовићи

    Бокељи данас сигурно знају да покрет отпора италијанској колонизацији њихова завичаја није ни у ком случају имао карактер политичког - партијског покрета. Показују то и изјаве истакнутих протагониста бокешких збивања из 1941. године, дате у последње вријеме о занемарљивом утицају комуниста у народу пред рат, напросто зато што их је било мало. Данас, послије више од пола вијека може се у Боки чути о поларизацији унутар покрета. а по основи главног питања: извођења и започињања провокативних акција према Италијанима које носe извјeсну одмазду и то сигурно непропорционалну. Никола и Драго Вукасовићи можда су међу најистакнутијим заговорницима става политичке неутралности покрета отпора, професионалног вођења војних активности и изнад свега. тражења модалитета очувања цивилног становништва њихова краја.
Према овим Бокељима и наравно. многим другим, учињена је неправда тежа од њиховог бруталног убиства. Никада се јавно њихов завичај није одредио према њиховом дјелу. Никада их јавно није узео у заштиту. А то је Бока Когорска дужна и у односу на њихову угледну фамилију која је своме крају подарила кнезова и главара и која је вјековима оличавала ону стару инвентивну патриотску српску Боку.
    Драго Јефта Вукасовић је био капетан по чину и угледни мјештанин Жлијеба. Још током љета 1941 заслужан за спрјечавање цивилних сукоба у Кривошијама и Убаљској планини. Добио је инструкције за организовање војне и политичке обавјештајне службе Југословенске Војске у Отаџбини која ће дјеловати у Боки Которској. У својим успоменама на догађаје у Боки током 1941., Петрица Вуковић казује: "Приликом формирања Орјенског партизанског батаљона 9. новембра 1941. године. угврђено је да на нашем подручју бораве и дјелују два - три бивша официра у улози емисара Драже Михаиловића и да су на овај терен дошли из Дражиног штаба. Окупљали су своје истомишљенике из бившег официрског елитног кора, којих у Боки бијаше приличан број, било да су рођени Бокељи или су дошли из других крајева".
    Казивања П. Вуковић су важна за сагледавање политичког и уопште интелектуалног профила Николе и Драга, најприје због тога што је Петрица Вуковић 1942 добила задатак од организационог секретара МК КПЈ Крста Црногорчевића из Баошића да оде на обавјештајни рад у село Жлијеби и прати рад Николе Вукасовића. Он је у то вријеме био активни протагониста покрета отпора командир Жлијебског вода Орјенског партизанског батаљона, али је комитет располагао подацима да сарађује са емисарима Драже Михаиловића. За сагледавање и оцјену карактера и нивоа активности припадника Југословенске Војске у Боки важан је и извјештај Гојка Шимрака из Сасовића који указује на велику активност Дражиних емисара, али истовремено открива и једну крупну неистину. Званични став Партије у овоме питању да су ови официри само привидно живјели у илегали како би се народу показали као непријатељи Италијана дефинитивно неодржив. И овај извјештај, иако жели безусловно припаднике Југословенске Војске све трпати у исту врећу открива стварно дјеловање и циљеве покрета а то је организовање озбиљног обавјештајног рада у Боки.


Никола Вукасовић
    Никола Јефта Вукасовић учитељ и резервни официр је био непосредни организатор устанка у своме крају. И он се укључио у спрјечавање цивилних сукоба током 1941. Он није уважавао директиве руководства Партије на пољу идеолошко - политичког рада са народом, посебно када је у питању агитација путем митинга. Веома одлучно, опирао се "раду са женама" и политичком ангажовању жена. Залагао се за неприкосновеност ауторитета војног старјешине као активни официр и школован човјек. Током 1942 у источној Херцеговини је учествовао у сукобима са муслиманском фундаменталистичком милицијом и усташким групацијама и то на челу јединице величине батаљона. Кроз 1942, па све до конца фебруара 1943. боравио је у планинама око Сарајева. У 1943. као официр у саставу националних снага у Босни учествовао у сукобима са јединицама титоиста код Коњица. По повратку у завичај, Италијани и шквадристи су организовали потјере за Николом Вукасовићем. Он се склања у зубачки крај, с ону страну Орјена. гдје је боравио до пада Италије. Увијек је избјегавао сукобе са припадницима покрета отпора на челу са комунистима титоистима. Зна се да су већ у зиму 1942. Никола и Драго започели са организовањем повјереништава на окупираној територији. У Боки је, то се јасно види из извјештај Југословенске Војске. владао оштри антагонизам и неповјерење између италијанског окупатора и националних организованих групација у којима су предњачећи положај имали бивши југословенски официри.
    Грбаљски одред је бројао 547 људи у четири чете које су дјеловале искључиво на сопственом подручју. Поред отворених колаборациониста у херцегновској општини, настојало се створити одред путем ангажовања угледних грађана. Највише повјерење, према аутентичним извјештајима, уживали су Жљебљанин Никола Вукасовић и Мокрињанин Марко Лазаревић. Посве сигурно, због става према Италијанима! У извјешајима се говори о тешкоћама организовања јединица због неповјерења, предострожности и опреза италијанске војске у односу на националне снаге. Велику важност за сагледавање става националних снага у Боки има извјешај Гојка Милиновића од 13. децембра 1942. поднешен Господину Министру војске, морнарице и ваздухопловства. Из извјештаја се види како се усмјеравају активности националних, некомунистичких снага према Италијанима. Посебно се водило рачуна о подацима који би имали важност за извођење десанта савезника у Боки. Коначно италијански окупатор је похапсио све или скоро све југословенске официре и подофицире у Боки и интернирао их на Превлаци (Понта Оштра).
    Још 1941. у Боку је стигао ваздухопловни официр Ђорђе Радмиловић који је имао задатак да организује војну и политичку обавјештајну службу које ће бити посве раздвојене и неће знати једна за другу. У овим активностима је учествовао Драго Вукасовић. Ђорђе Радмиловић је као капетан 1 класе пришао организовању службе. Подијелио је Боку на три сектора. За територију Херцег-Новог и Суторине био је задужен Драго Вукасовић, за Рисан и Тиват капетан Бранко Ђекић, а Котор и Грбаљ Ђуро Иветић. 12. октобра 1942. капетан Б. Ђекић је задужен да организује јединице Југословенске Војске у срезу бококоторском. Ови национално опредијељени официри били су патриоти који нису пришли организацији италијанских колаборациониста МВАЦ.
    Дакле група официра који су били под директним руковођењем Драже Михаиловића, нису сарађивали са Италијанима и то је чињеница од пресудне важности за сагледавање позадине збивања у срезу. Они су од титоиста осуђени због идеолошког неслагања. Када је капетан Ђорђе Радмиловић октобра 1944. напустио земљу, као и капетан бојног брода Владимир Шашкијевић са 18 морнаричких официра и подофицира, браћа Драго и Никола Вукасовић су остали у завичају.
    Ваља такође знати да је капетан Драго Вукасовић учесник Острошке скупштине. Зна се да су на њој учествовали људи са различитим политичким увјерењима. Никако се не смију заобилазити сљедеће чињенице: 23. децембра 1941. одржан је састанак у Подбожуру, још раније је написан Статут организације народне војске. На томе састанку учествовали су и из партизанских јединица у околини. И овдје је као и у свим сличним приликама испољена одлучност да се крене на Италијане када за то дође вријеме. Говорило се о преурањеним партизанским акцијама. Када су само који дан касније 29. децембра 1941. националисти кренули у Грахово на састанак са Савом Ковачевићем - Мизаром, разоружани су и осморица угледних мјештана је погубљена.
Никола Вукасовић је одбио да разоружа партизане у Мојдежу 1943. године иако је то могао лако учинити. У томе часу његов се штаб налазио у селу Сушћепан. Изгубио је повјерење Ђорђа Радмиловића и Ћекића, мада је касније ипак постављен за команданта II одсјека у Боки и то због повјерења које је уживао код народа. Ево писаног свједочења о ситуацији у Мојдежу:
    "У том времену (септембар 1943. прим. аутора), на терену су се груписали четници са Николом Вукасовићем на челу. Њихова команда је била у Сушћепану, а до сукоба између нас и четника није дошло". То је фрагмент из текста Н. Радановића који је Николу Вукасовића познавао сигурно од средине 1942. године. Никола и Драго Вукасовићи одиграли су у догађајима у Боки током другог свјетског рата веома запажену улогу. Њима двојици у покрету отпора националних снага којима су припадали, налазили се они у саставу Орјенског партизанског батаљона или у саставу снага Драже Михаиловића. дајемо данас веома истакнуту патриотску улогу. Ови национални лидери никада нису ушли у колаборацију са Италијанима, али се исто тако никада нису солидарисали са идеологијом и политиком комунистичког – титоистичког покрета. Током 1947. стигао је у Николину групу у масиву Орјена један бивши жандарм из сусједног села који је службовао у Србији. Био је то сарадник комунистичке полиције који га је довео на мјесто погубљења у Убаљској планини.
    Једном оштријом анализом описа догађаја из овог периода лако се налазе недоследности и политичка корумпираност свједочења. Критичким упоређивањем текстова из реферата и биљежних успомена објављених у поратно вријеме са значајне временске дистанце очигледна је прво, временска непотпуност извјештаја, а онда и различитост разних детаља као и противурјечности. Народ у Боки, наравно, зна пуну истину о овим догађајима и људима. Неопходно је упутити само једно питање Бокељима који су учествовали на страни побједника: да ли то дошло вријеме у којем ће се лакше одрећи странца непознатог поријекла и идентитета Јосипа Броза Тита, него објавити дјело својих патриотских сународника и мјештана Николе и Драга и других који се нису слагали са њима наметнутом политиком Комунистичке Партије, потпуно непознатих аутора?!

Др Горан Комар