Make your own free website on Tripod.com
 

Устанак у Херцеговини

     Послије капитулације Југославије Херцеговина је припала Независној Држави Хрватској, док је војнички била окупирана од 6. италијанског армијског корпуса. Почетком маја Хрвати су почели постепено да преузимају власт у тим крајевима. Чим су власт примили, хрватски срески начелници и војни руководиоци издали су проглас народу у коме су изричито захтјевали уз пријетњу смртне казне предају оружја искључиво од Срба. По несрећи, многи су оружје и предали, док су га остали сакрили. Када су Срби разоружани, хрватске власти су позвале херцеговачке Хрвате и муслимане и наоружали их. Овај акт хрватске власти је изазвао сумњу код Срба.
     Чим су усташке власти наоружале херцеговачке Хрвате и муслимане, организовале су од њих усташке јединице и одмах су отпочели нечувено и невиђено убијање и прогон прво угледних Срба, а затим цијелих српских села и крајева. За мјесец и по дана рачуна се да је у Херцеговини убијено преко 40000 Срба. Нарочито су Срби страдали око Љубушког, Мостара, Коњица, Чапљине, Стоца и Гацка. Италијанска војска, која је гарнизонирала у овим мијестима, правила се невјешта, мада је било појединачних случајева гдје су узимали Србе у заштиту и спасавали њихове животе.
     За тај мјесец и по дана Срби нису могли да се снађу и нису знали како да се спасавају. Али почетком јуна, угледнији Срби из свих херцеговачких срезова састали су се на договор. Написане су биле представке месним хрватским властима и команди 6. италијанског армијског корпуса да се престане са прогоном и убијањем Срба, али све то није помогло. Видећи да се налазе пред биолошким истребљењем, Срби су спонтано почели да се дижу на оружје. У почетку је сваки почео да стражари више свог села и да га брани у случају усташке најезде.
     Све до 12. јуна 1941. српска пушка није опалила у Херцеговини.
     Тога дана у селу Казанцима, у срезу Гатачком, свештеник Радојица Перишић организовао је своје сељаке, који су били наоружани, напао је у истом селу хрватску жандармеријску станицу и разоружао је. Пошто је разоружао жандармеријску станицу кренуо је према усташама, Хрватима и муслиманима, који су држали страже и имали патроле према овом српском крају, и отерао их. Чим је свештеник Радојица очистио тај крај од усташа, ријешио је са својим људима да се од тог дана, не само бране српска села и народ, већ да се пређе у отворени напад на Хрвате и Италијане, уколико ови крену да помажу Хрвате. Овај догађај је брзо одјекнуо у свим српским селима Херцеговине, и овај се дан сматра као дан почетка устанка на све непријатеље српског народа у том крају.

Поп Радојица Перишић, погинуо у борби са комунистима испод Козаре априла 1945.

     Неколико дана послије овог догађаја одржане су двије велике скупштине угледних херцеговачких Срба: једна у селу Драмешини код Гацка, на којој су учествовали само представници гатачких села, а друга у селу Шљивовици, недалеко од Гацка према црногорској граници, на којој су учествовали и представници Невесињског и Билећког среза. Тада је рјешено да се закључци са ове скупштине доставе и осталим срезовима, и да се 27. јуна у свим срезовима изврши једновремени напад на све усташко – хрватско – муслиманске положаје и њихове гарнизоне. Чим је рјешење са скупштине послато свим срезовима, свештеник Радојица Перишић је предао дужност команданта коњичком поручнику Милораду Поповићу. Поручник Поповић је за врло кратко вријеме ступио у везу са свим угледним људима у Херцеговини, са којима се договорио у вези предстојећег напада.

Милорад Поповић, командант Невесињског корпуса, погинуо у борби против усташа 1945. на Козари

     На дан 27. јуна отпочео је напад на сва главнија усташко – хрвтаско – муслиманска упоришта у цијелој Херцеговини. Огорчени херцеговачки српски сељаци, скоро голоруки скакали су на усташке ровове, ове ликвидирали и сами се наоружавали. Дана 27. јуна 1941. Срби из Гацка напали су окупатора, италијански конвој у близини Автовца. Сутрадан на Видовдан Автовац је ослобођен од усташа. За неколико дана, све усташке посаде по нашим и њиховим селима биле су уништене или сатеране у градове. Убијен је и ађутант Анте Павелића, Мијо Бобан. Оборен је и један усташки авион.
     Послије овога су створени планови да се пређе у напад на вароши и из њих истјерају усташке посаде, а хрватска власт потпуно онемогући. Али тога момента су се умијешале италијанске војне власти са намјером да у том подухвату онемогуће Србе. Да би помогле Хрвате, италијанске јединице су кренуле из градова и са јаким снагама почеле да нападају на положаје Срба – четника да би на тај начин угушили револт против усташке Хрватске.
     Потез Италијана створио је тешку ситуацију за Србе и њима је било јасно да се не могу борити и против њих са својим слабим наоружањем. Примљене су мјестимично борбе са италијанским јединицама, али се углавном од те борбе у то вријеме морало одустати, једно због слабог наоружања, а друго због тога што су Срби били свјесни да ће од удружених усташко – италијанских снага још више страдати.
     Овим муњевитим четничким нападом, који је почео 27. јуна и трајао 4 до 5 дана, усташе су биле сабијене у градове и постале потпуно безопасне за српска села. Настало је затишје, које су Срби искористили за припреме, да би у јесењим и зимским данима извршили последњи и главни обрачун са усташким снагама, а вјероватно, услед тешке зиме и слабих комуникација, и са Италијанима.
     Међутим, почетком септембра, комунисти су отпочели јавно да се појављују у Херцеговини. Њихови водећи људи су прешли из Црне Горе под изговором да помогну борбу Срба против окупатора. Уствари то је био само изговор, који је у то вријеме било тешко објаснити српском народу. Убрзо они су се окренули против Срба – четника и омели намеравану главну акцију против Хрвата и Италијана.
     Августа 1941. сазнало се у Херцеговини за покрет пуковника Михаиловића и херцеговачке четничке јединице су се одмах укључиле у покрет. Пуковник Михаиловић је тада послао у Херцеговину мајора Бошка Тодоровића да би координирао рад херцеговачких четника са његовим покретом.
 


Мајор Бошко Тодоровић (Београд 1905-1942), арт. мајор ЈВ, начелник штаба команде Источне Босне и Херцеговине. Мучки убијен од комуниста 1942. у Кифином селу у Херцеговини, када је ишао на преговоре

     У првим данима устанка у Херцеговини истакли су се следећи Срби: свештеник Радојица Перишић, поручник Милорад Поповић,  капетан Милош Куреш, Јован Драгинић, Петар Самарџић (бивши земљораднички првак из Братача, убијен као одметник 1948.), Милорад Бјелетић (командант Ћоравог батаљона), поручници Јован Мишевић, Михаило Копривица, Душан Вучковић, Васо Зиројевић, Благоје Тепавчевић, Шпиро Бабић, Ћетко Петковић, Стево Старовић, Видак Ковачевић, Ђока Гргур, Томо Гузина, Мато Милићевић и многи други у свим крајевима Херцеговине.
 


Поручник Милош Куреш, један од вођа устанка у Херцеговини, касније командант Билећке Бригаде, са пратиоцима браћом Милићевић: Мато (лијево), Јоле (десно) и Бранко (лежи). Куреш је умро у Чикагу 1994.

    Комунисти БиХ су тек 13. јула донијели одлуку о дизању устанка тако да не могу присвајати овај устанак, а у њиховој историји се нигдје не спомињу вође овог устанка.