Пред крај 1942. године на тромеђу Босне, Лике и Далмације са стране су стигле двијејаче војне формације и обе се пострадалом српском народу у тим крајевима представљале да стижу као браћа да му помогну. А пошто су се оне већ налазиле у међусобним сукобима и пошто су ишле потпуно различитим путевима, обе никако нијесу могле бити доброжелећа браћа српском народу на Тромеђи и у другим крајевима западне Југославије.
    Прво су тамо стигли Брозови партизани, које су из Србије, Црне Горе и Херцеговине протјерале српске националне снаге, па су својом пропагандом обмањивале Србе у западним крајевима да долазе да им у великој невољи помогну, а у ствари су одмах отпочели да на подмукао начин ликвидирају најистакнутије српске националне вође и да оштрим нападима уништавају четничке центре широм Тромеђе, од којих да поменемо само Босанско Грахово, Грачац и Штаб Динарске дивизије у селу Стрмици. Поступци им се у поменутим и другим мјестима нијесу разликовали од усташких, штоје код многих Срба у западним крајевима брзо створило увјерење да то нијесу никаква браћа, већ небраћа и велики злочинитељи.
    Али Брозови партизани су ипак успјели да у своје редове увуку велики број Срба на том простору, посебно из оних крајева гдје није било четничког устанка и у којимаје српски народ био највише изложен злочиначкој оргији Павелићевих усташа, а то су сјеверна Лика, Кордун и Банија. Тамо су усташе већ у почетку своје владавине ликвидирале истакнуте српске људе, па обезглављени српски народ није имао ко да организује и подигне на устанак. Преко српских чланова Комунистичке партије Југославије Комунистичка партија Хрватске је лако завела заплашени и тешко пострадали народ и одвела га својом линијом, на којој су Срби сјеверне Лике, Кордуна и Баније били Брозова главна ударна снага, а и највеће зло за тамошњи српски живаљ, који је под тзв. Командом Хрватске током читавог рата доживљавао голема и свестрана страдања.
    Помоћу заведених Срба из Србије, ЦрнеГоре, Херцеговине, Босне, Далмације, Лике, Кордуна и Баније комунисти су имали намјеру да на ширем простору тромеђе Босне, Лике и Далмације створе своју слободну територију и да ликвидирају Динарску четничку дивизију, којаје тамо највише сметала и Павелићевим и Брозовим плановима. Доласком главних комунистичких снага у западне крајеве Југославије, Динарска четничка дивизија се нашла у изузетно тешком положају, па јој је била потребна помоћ са стране. У октобру 42 Титов штаб долази у Западну Босну и већ у октобру са јаким снагама напада на четнике у Грахову и Граховској долини. Тамо је неколико дана вођена беспоштедна борба између партизана и четника. Тзв. пролетерске бригаде које су сачињавале искључиво Срби, а чији командни кадар био Хрватски, опљачкале су и попалиле многа српска села у Граховској долини, али нису сломиле четнички отпор па су се уз велике губитке повукле према Лици.

    У ПОМОћ СТИЖУ ИСТИНСКА БРАЋА СА ИСТОКА. Схвативши озбиљност но-вонасталих прилика по националне снаге у западним крајевима наше земље, Дража је издао наређење војводи Јевђевићу и војводи Петру Баћевићу да са херцеговачким и неким источно-босанским четничким јединицама крену у помоћ Ђујићевим четницима на Тромеђи. По пријему наређења, а будући даје Херцеговина била безмало чиста од комуниста и да су усташке снаге биле разбијене и протјеране из многих мјеста у Херцеговини, херцеговачки четници су одмах кренули у помоћ својој саборачкој браћи и српском народу у Далмацији, западној Босни и Лици. Већу првим данима децембра 1942. године они су пристизали на Тромеђу и одмах се укључивали у борбу против комуниста, који су управо тих дана жестоко наваљивали скоро на све јединице Динарске четничке дивизије и који су, вјероватно, сматрали да ће врло брзо ријешити битку у своју корист.
    Иако на непознатом земљишту и већ од првог дана у оштрој борби против комуниста, херцеговачки и источно-босански четници су се брзо сналазили и показали задивљујућу храброст. Чим су комунисти осјетили да се ситуација мјења у нашу корист, смјеста су измјенили дотадашњу тактику фронталног нападања на све четничке јединице и започели да маневришу, па са сређеним снагама и изненадним нападима да насрћу час на једној час на другој страни. Тада се дешавало да данас имамо оштру борбу са комунистима негдје у Далмацији, или западној Босни, а послије неколикоданада буде сва жестина пренијета негдје у Лику. Зато су херцеговачки четници, за сразмјерно кратко вријеме, стигли да воде борбе са комунистима по читавој тромеђи Босне, Лике и Далмације. Они су са борцима Динарске дивизије залазили по оштром гребену Козјака и пели се преко високих планина Уилице и Велебита, а најжешће и најтеже борбе водили су са комунистима око Грачаца, Стрмице и Бос. Грахова. Својим доласком, Херцеговци су утјерали страх у кости и преосталим усташким снагама, које су се задржавале само у утврђеним мјестима поред јаких италијанских гарнизона, или су суновратно бјежали у унутрашњост НДХ, што је за српски арод у тим крајевима било значајно и охрабрујуће.
    Друга судбоносна битка вођена је у Грачацу и то баш на Православну Нову годину. Велика срећа за Динарску дивизију је што су у помоћ већ стигле четничке јединице из Источне Босне и Херцеговине. Грачачка битка је била још оштрија и крвавија од оне у Грахову, али су тамо комунисти поражени и уз огромне губитке били присиљени на повлачење. У Грачачкој битки је било великих губитака и на четничкој страни. Међу њима је био и Душан Вучковић командант Зубачког батаљона.