Борбе на Тромеђи

    Пред крај 1942. године на тромеђу Босне, Лике и Далмације са стране су стигле двијејаче војне формације и обе се пострадалом српском народу у тим крајевима представљале да стижу као браћа да му помогну. А пошто су се оне већ налазиле у међусобним сукобима и пошто су ишле потпуно различитим путевима, обе никако нијесу могле бити доброжелећа браћа српском народу на Тромеђи и у другим крајевима западне Југославије.
    Прво су тамо стигли Брозови партизани, које су из Србије, Црне Горе и Херцеговине протјерале српске националне снаге, па су својом пропагандом обмањивале Србе у западним крајевима да долазе да им у великој невољи помогну, а у ствари су одмах отпочели да на подмукао начин ликвидирају најистакнутије српске националне вође и да оштрим нападима уништавају четничке центре широм Тромеђе, од којих да поменемо само Босанско Грахово, Грачац и Штаб Динарске дивизије у селу Стрмици. Поступци им се у поменутим и другим мјестима нијесу разликовали од усташких, штоје код многих Срба у западним крајевима брзо створило увјерење да то нијесу никаква браћа, већ небраћа и велики злочинитељи.
    Али Брозови партизани су ипак успјели да у своје редове увуку велики број Срба на том простору, посебно из оних крајева гдје није било четничког устанка и у којимаје српски народ био највише изложен злочиначкој оргији Павелићевих усташа, а то су сјеверна Лика, Кордун и Банија. Тамо су усташе већ у почетку своје владавине ликвидирале истакнуте српске људе, па обезглављени српски народ није имао ко да организује и подигне на устанак. Преко српских чланова Комунистичке партије Југославије Комунистичка партија Хрватске је лако завела заплашени и тешко пострадали народ и одвела га својом линијом, на којој су Срби сјеверне Лике, Кордуна и Баније били Брозова главна ударна снага, а и највеће зло за тамошњи српски живаљ, који је под тзв. Командом Хрватске током читавог рата доживљавао голема и свестрана страдања.
    Помоћу заведених Срба из Србије, ЦрнеГоре, Херцеговине, Босне, Далмације, Лике, Кордуна и Баније комунисти су имали намјеру да на ширем простору тромеђе Босне, Лике и Далмације створе своју слободну територију и да ликвидирају Динарску четничку дивизију, којаје тамо највише сметала и Павелићевим и Брозовим плановима. Доласком главних комунистичких снага у западне крајеве Југославије, Динарска четничка дивизија се нашла у изузетно тешком положају, па јој је била потребна помоћ са стране. У октобру 42 Титов штаб долази у Западну Босну и већ у октобру са јаким снагама напада на четнике у Грахову и Граховској долини. Тамо је неколико дана вођена беспоштедна борба између партизана и четника. Тзв. пролетерске бригаде које су сачињавале искључиво Срби, а чији командни кадар био Хрватски, опљачкале су и попалиле многа српска села у Граховској долини, али нису сломиле четнички отпор па су се уз велике губитке повукле према Лици.

    У ПОМОћ СТИЖУ ИСТИНСКА БРАЋА СА ИСТОКА. Схвативши озбиљност но-вонасталих прилика по националне снаге у западним крајевима наше земље, Дража је издао наређење војводи Јевђевићу и војводи Петру Баћевићу да са херцеговачким и неким источно-босанским четничким јединицама крену у помоћ Ђујићевим четницима на Тромеђи. По пријему наређења, а будући даје Херцеговина била безмало чиста од комуниста и да су усташке снаге биле разбијене и протјеране из многих мјеста у Херцеговини, херцеговачки четници су одмах кренули у помоћ својој саборачкој браћи и српском народу у Далмацији, западној Босни и Лици. Већу првим данима децембра 1942. године они су пристизали на Тромеђу и одмах се укључивали у борбу против комуниста, који су управо тих дана жестоко наваљивали скоро на све јединице Динарске четничке дивизије и који су, вјероватно, сматрали да ће врло брзо ријешити битку у своју корист.
    Иако на непознатом земљишту и већ од првог дана у оштрој борби против комуниста, херцеговачки и источно-босански четници су се брзо сналазили и показали задивљујућу храброст. Чим су комунисти осјетили да се ситуација мјења у нашу корист, смјеста су измјенили дотадашњу тактику фронталног нападања на све четничке јединице и започели да маневришу, па са сређеним снагама и изненадним нападима да насрћу час на једној час на другој страни. Тада се дешавало да данас имамо оштру борбу са комунистима негдје у Далмацији, или западној Босни, а послије неколикоданада буде сва жестина пренијета негдје у Лику. Зато су херцеговачки четници, за сразмјерно кратко вријеме, стигли да воде борбе са комунистима по читавој тромеђи Босне, Лике и Далмације. Они су са борцима Динарске дивизије залазили по оштром гребену Козјака и пели се преко високих планина Уилице и Велебита, а најжешће и најтеже борбе водили су са комунистима око Грачаца, Стрмице и Бос. Грахова. Својим доласком, Херцеговци су утјерали страх у кости и преосталим усташким снагама, које су се задржавале само у утврђеним мјестима поред јаких италијанских гарнизона, или су суновратно бјежали у унутрашњост НДХ, што је за српски арод у тим крајевима било значајно и охрабрујуће.
    Друга судбоносна битка вођена је у Грачацу и то баш на Православну Нову годину. Велика срећа за Динарску дивизију је што су у помоћ већ стигле четничке јединице из Источне Босне и Херцеговине. Грачачка битка је била још оштрија и крвавија од оне у Грахову, али су тамо комунисти поражени и уз огромне губитке били присиљени на повлачење. У Грачачкој битки је било великих губитака и на четничкој страни. Међу њима је био и Душан Вучковић командант Зубачког батаљона.

    Трећи напад Брозових комуниста је био на штаб Динарске дивизије који се налазио у селу Стрмици. Овај напад је био озбиљнији и лукавије припремљен. Партизани су претходно вршили отворене провокације и озбиљна узнемиравања четника у Подинарју и Врличкој крајини са намјером да одвуку тамо главнину четничких снага и да изненада нападну на слабо брањени штаб дивизије што се и десило. Ђујић и Баћевић су предузели акцију чишћења према Динари и Врличкој крајини и заједничким снагама разјурили партизане са тог простора. Међутим комунисти су на Светог Саву 43 успјели да сломе отпор ослабљених четничких снага у Стрмици. Ђујић и Баћевић су брзо стигли у Стрмицу и потисли комунисте према Дрвару. Само у школском бунару у Стрмици нађено је 15 закланих четника.
И даље су вођене борбе али мањег интезитета. Послије су партизани почели бјежанију са ових простора повлачећи са собом неборачко српско становништво (око 50000) које је доживљавало ужасна страдања од изнемоглости, зиме и глади, а њихови напуштени домови опљачкани и спаљени од усташа, што је био заједнички циљ Анте Павелића и Јосипа Броза. Сами комунистички генерали су овај збјег назвали «Колонама смрти». Већи дио избјеглица се никад није вратио кући.
    Четници ИБиХ су се вратили у своје крајеве да бране своја огњишта од надолазеће комунистичке опасности. Под командом елитних команданата: војводе Петра Баћевића, Милорада Поповића, Добрице Ђукића, Видачића, Милоша Куреша и других, ти српски јунаци без мане и страха показали су да се бољом међусобном везом, организованошћу и покретљивошћу наших националних снага широм земље могло много више учинити. Нажалост, тога код нас током рата није било довољно, односно не онолико коликоје требало и могло да буде.
Храбрим херцеговачким и источно-босанским четничким борцима остаће вечно захвални борци Динарске четничке дивизије, јер од њих добише помоћ баш у данима кад се радило о бити или не битијуначке Динарске дивизије, која је током рата била велика кост у грлу и Павелићевих усташа и Брозових комуниста.