Make your own free website on Tripod.com
 

Заробљавање Павла Ђуришића

    У новембру 1942. Фирер је донео одлуку да се све уклони што не припада регуларној италијанској или хрватској војсци. У границама овог уговора генерал Лер је преговарао у децембру са генералом Роатом, командантом Друге италијанске армије, али без икаквог резултата. Потом је послат у Рим, где је 3. 1.1943. под председништвом маршала Каваљера, у присуство генерала Амброзија и Роате, закључен следећи споразум:
                а) "Вајс 1": немачко-хрватска снаге отпочеће средином јануара да наступају са линије Мркоњић Град - Петриња - Карловац ка западу и и југу. Са запада наовамо кретаће се једна италијанска дивизија, а једна друга затвориће тако створено окружење са југозапада.
                б) "Вајс 2.": после тога отпочеће са наступањем немачко-хрватских снага са линије Иван Седло - Јајце - Дрвар и две италијанске дивизије из Далмације, док ће друге италијанске снаге поуздано затворити Неретву од Коњица до њеног ушћа.
                ц) "Вајс 3": Италијани ће једновремено са акцијом "Вајс 2" разоружати све четнике јужно од Неретве. Они ће исто тако у току акције "Вајс 1" да разоружају четнике у западној Хрватској, а у току "Вајс 2" оне у Далмацији.
                д) "Шварц": у продужењу акција "Вајс 2 и 3" очистиће Црну Гору од четника Немци и Италијани заједничком акцијом. (Мислило се да ће се акцијом "Вајс 1 и 2" похватати сви партизани).

    У свом писму Мусолинију из априла 1943. године Хитлер каже: «Највећа опасност нам пријети од покрета отпора ђенерала Драже Михаиловића, одреда који се налазе у околини Колашина.»

    Операција Шварц против трупа Драже Михаиловића је трајала од 11. до 29. маја. Према њемачким изворима циљ ове операције је «уништење свих побуњеника у Црној Гори и Херцеговини без обзира да ли су присталице ђенерала Михаиловића или комунисти. Нарочито Штаб ђенерала Михаиловића са свим официрима и британским официрима за везу треба пронаћи и уништити».

     Средином маја, четничке снаге налазиле су се у Колашину и околини и у непосредној близини Бијелог Поља, с обје стране Лима. Прије тога, у Липову је боравио Дража Михаиловић са својом врховном командом, одакле су због опасности од Њемаца кренули у повлачење к Затону, Ивању и Бистрици. Штаб Врховне команде Југословенске војске у отаџбини је био у селу Затону (Дубова), срез бјелопољски. У акцију су заробљавања, а тиме и ликвидирања четника, Њемци кренули из правца Пећи преко Андријевице и Сјенице преко Рожаја с двије СС-дивизије и око десет хиљада Шиптара и муслимана.
    Већ од самог почетка време је било неповољно и са честим олујама, и такво је остало до краја. Њемачке дивизије наступале су са својих наведених полазних положаја тако:
               - да је 7. СС дивизија затворила клисуру на изворном делу тока Пиве, а 118. ловачка дивизија у продужењу низводно клисуре Пиве и Дрине;
               - 369, 104. и дивизија "Тауринезе" имале су задатак да продру од Ћехотине до клисуре Таре и да исту затворе;
               - 1. планинска дивизија и четири италијанске дивизије имале су задатак да је крену дан раније од горе поменуте северне групе у северном правцу, да потискују четнике и партизане и да их набаце у угао око ушћа Пиве и Таре. 1. планинска дивизија добила је поред тога још од фирера специјалну заповест да по сваку цену, и без обзира на сметње које чине Италијани, зароби Михаиловића.
    Одмах се утврдило да су Италијани - изузевши "Тауринезе" - остали да тапкају у месту. Прва планинска дивизија продрла је без задржавања у Колашин у ноћи између 13. и 14. маја , и у истом већ затекла италијанске посаде - очигледно већ подуже ту - са присутним командантом дивизије, где је ускоро затим стигао и командант корпуса.
    Михаиловић са штабом је већ био нестао. Ипак је успело да се у вароши пронађе и зароби Ђуришић и његов штаб. Заробљен је и његов начелник штаба Рајо Поповић и ађутант капетан Митар Букумир. Њемци су безуспјешно покушавали да од Павла извуку гдје се налази Дража. Око хватања Павла Ђуришића је избио спор. Италијани су опколили групу кућа где се налазио њемачки штаб дивизије са малом трупом и Ђуришићем, и на положаје поставили митраљезе и јаку пешадију, па, како изгледа, и брдску артиљерију.
      После бурних преговора и пошто је успело да се Ђуришић санитетским аутом извуче из окружења и потом авионом типа "шторх" са Градинског поља код Берана пребаци ван подручја италијанских трупа, стање се смирило. шта се овде и даље западно још одиграло, то Немцима детаљно није познато. Али, ускоро се потом утврдило да је само 1. планинска дивизија имала заробљених четника. Њихов број износио је неколико стотина. Све остале пропустили су Италијани кроз своје линије према југу. По четничким подацима заробљено је 2000 до 3000 четника.

Заробљени официри из Црне Горе у логору Оснабрик на снимку од 10 маја 1944. Први с лијева је вјероватно мајор Милорад Јоксимовић, командант Лимског корпуса заробљен у операцији Шварц

     Њемци су Павла Ђуришића одмах авионом пребацили у своју земљу, заробљенички логор, као и неколико његових сарадника, док су војнике и официре дјелимично интернирали у логоре у Грчкој и Њемачкој.
     Ноћу 13. маја Милан Бандовић враћа се из Колашина, прелази своје село Затон, где су се налазили делови Штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, продужује у село Бољану и ту налази ђенерала Дражу. После детаљног упознавања са ситуацијом и добивеним подацима обавештајне службе, ђенерал Дража наређује одмах спрему за покрет Штаба и свих јединица са ове зоне. Правац покрета: планина Јадовик, западно од Сјенице, а потом у правцу Златара. У чору 14. маја Врховна команда напушта сва села у којима је логоровала. Немачке трупе стижу у село Затон, Бистрицу, Пећарску и Костеницу истога дана у 6 часова ујутру, у размаку од свега два часа по извршеном покрету наших јединица. Немачка војска наступала је од Пештерске Висоравни преко Ђаловића Клисуре, тако да је мало требало да буде напред и пресече правац пролаза Штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини.
    Тога дана дошло је до местимичних сукоба између наших јединица: Бјелопољске, Пештерске и Колашинске бригаде у долини Лима са немачким СС трупама и фашистичком муслиманском милицијом. Наше су јединице јако страдале у том сукобу, исто као и оне у Колашину, које су сачињавале наше елитне Јуришне бригаде, и
Беранска, Андријевичка, Колашинска и друге. Већи део наших јединица био је том приликом заробљен и одведен у немачко-италијанско ропство.
    Најтеже је било народу долине Лима и Санџака да поднесе напад муслиманско-арнаутских чета, које су заједно са Немцима похарале и попалиле велики број српских села у овим крајевима.
    Дана 14. маја 1943. г. Мусолини смењује ђенерала Ментастија , Команданта италијанских трупа за Црну Гору и Санџак, и место њега поставља фашисту-ђенерала Ронкаљо. Истовремено извршена је и смена већег броја
официра из свих италијанских дивизија у Црној Гори и Санџаку.
     Шаховићки батаљон и Дурмиторски одред у том критичном часу, не знајући ништа шта се збива, држали су положаје на Марковом Брду и Лучкој Гори на обронцима Сињајевине, очекујући партизански и никако њемачки напад. Тражећи Дражу, Њемци су заузели Липово и околна села у њиховој позадини о чему нијесмо имали појма. Тог јутра, 14. маја, не слутећи ништа послат је у Колашин батаљонски итендант Томо Меденица како би отуд дотурили храну за 250 људи. Али чим је Меденица с онима који су с њим ишли као испомоћ или на љекарски преглед, ступили на тарски мост, били су разоружани и ухапшени. Како их није било тог дана и ноћи, а њемачки свуд око њих, не примјећујући и не придајући важност четничком присуству, док су их опкољавали без иједног метка. Да су бар знали шта је било с Павлом и штабом, предузели би нешто, спасавали би се... Овако наредили су четницима да иду с њима преко Сињавине до Јаблановог врха, у близини партизанских положаја, што је осујетила лажна наредба с лажним потписом капетана Бојовића, да се повуку у правцу Колашина. А Бојовић иако рањен, био је већ одведен у интернацију. Тако су изненада (Шаховићки, Мојковачки и Пољски батаљон и Дурмиторски одред) код Бабље греде, на улазу у град, били окружени и од Њемаца одмах разоружани. Поред тужне и големе гомиле оружја нас су тако ојађене постројили, пописали и спровели за Колашин, трпајући их у неке штале, а командантима запријетили да ће главом платити ако им иједан четник побјегне.
    Дивизија "Принц Еуген" је 14. маја код Плане заробила групу херцеговачких четника и пребацила их у Зеницу заједно са једном групом заробљеном код Калиновика.

Мајор Никола Бојовић у њемачком заробљеништву

     Генерал Лер је записао: «Као резултат операције Шварц могло се констатовати следеће: И по питању четника остало је све по старом, само је Михаиловић био приморан да мјења своје сједиштем, а Ђуришић је био заробљен ... Цјелокупан успјех ових акција од 15. јануара био је дакле у четничком питању раван нули, а сем тога је код фирера изазвао јако нерасположење против италијанских генерала, што се одразило у веома опширној и оштрој депеши упућеној Мусолинију.»
    Када су Њемци сазнали да је ђенерал Михаиловић побјегао на сјевер, покушали су да га ухвате. У једнонедјељној операцији "Моргенфлут" која је почела 14. јула, претражили су низ села и заселака. Ништа нису нашли, а заробили су 455 сељака, одвели их на Бањицу и већину као таоце стрељали.
    Из заробљеништва је Павле Ђуришић побјегао августа мјесеца 1943. године и дошао у Србију.
    И ту се сад намеће једна примједба: о бјекству и пуштању војводе Ђуришића постоји неколико верзија. У једноме се, изгледа, сви слажу:  наиме да је војвода Павле Ђуришић, побегао из логора Стриј из Пољске и да је ухваћен негдје код Београда, наводно од неке патроле Српске државне страже и да је забуном предат Њемцима.
     На ослобађању Павла Ђуришића су непрестано инсистирали генерал Недић, Димитрије Љотић и Михаило Олћан. Министар Олћан је од пролећа 1943. па све до ослобођења Ђуришића, "куцао на сва могућа њемачка врата", да би се Ђуришић прво спасао, јер је постојала опасност за његов живот, а затим ослободио.