Пошто је Секула Дрљевић обавио своју крваву работу, одредио је маршруте тако да је свака јединица имала свој правац, по могућности што више удаљене једна од друге. Народ је хранио четнике у пролазу. Избјегаван је сваки сукоб са партизанима.
    Крајем априла љешански четници су прошли кроз Дуго Село затим периферијом Загреба и били смјештени у селу Велика Горица, недалеко од Загреба. Седмог маја избила је побуна у војсци или боље речено у народу. Одбили су да извршавају наредбе Секулиних официра и самоиницијативно кренули ка граници Словеније. Већ осмог маја чуло се да је Њемачка пред капитулацијом, па су све изостале јединице сада хитале према граници Аустрије. Четничке јединице нису биле сконсентрисане. Кретале су из више праваца. Након преласка хрватско-словеначке границе, приступило се ликвидацији зеленашког официрског кадра Секуле Дрљевића. Боро Трифуновић је пришао Душану Павловићу, команданту бригаде «Никац од Ровина», и испалио у њега читав шаржер из револвера. На главама Црногораца су се тада нашле опет шајкаче и шубаре са кокардама.
Оне које су биле у близини Карловца успјеле су да преко Љубљане пређу у Италију. Њих ће енглеске трупе, након недељу дана држања у логору, вратити у затвореним вагонима у Љубљану. Један број официра видећи да их предају комунистима извршио је самоубиство, док ће остале поубијати комунисти осим једног малог броја младића који ће бити узети у комунистичку војску.
    Међутим главнина црногорских јединица кретала се према Зиданом Мосту. Бошко Аграм покушао је да заустави кретање према Зиданом Мосту. Умало га то није коштало главе од разјарене масе. Када су стигли у Самобор колону је стигао мајор Васо Вукчевић којег су све јединице прихватиле за команданта. Правац кретања био је Зидани Мост-Љубљана-Трст.
    Када смо стигли на Зидани Мост 9. маја потврђена је вијест о њемачкој капитулацији и престанку рата. На Зиданом Мосту су четници сазнали да је Љубљана пала у руке комуниста, па се наш правац кретања усмјерио у правцу Цеља и Марибора. Кретали смо се усиљеним маршом дан и ноћ. Такав напор није могла да издржи повећа група у близини Зиданог Моста и предала се комунистима. У народу Зидани Мост је познат као највеће стратиште црногорских четника. То није тачно, јер највише њих, или половина од онога што је кренуло из Црне Горе, прошло је поред Зиданог Моста у правцу Цеља. Масакр на Зиданом Мосту су починили црногорски комунисти.
    Главнина и највећи број црногорских четника прошао је поред Зиданог Моста ка Цељу, и у граду се измјешао са оружаним јединицама, које нису ни покушале да их зауставе. Град Цеље био је окићен југословенским и савезничким заставама. Од Цеља наше јединице усмјериле су се ка Дравограду на самој граници Аустрије, а Марибор који је био првобитни циљ пао је у руке комуниста. Пред улазак у Дравоград, недовољно јаке, комунистичке јединице запријечиле су нам пролаз преко Дравограда и послале парламентарце на преговоре. Вријеме за преговоре су искористили да доведу појачање од Марибора и један дивизион бугарске артиљерије, а онда су затражили безусловну предају. Видјећи да од преговора нема ништа, развила се жестока борба. Убрзо су усојели да их потисну са свих доминантних положаја, уз доста велике обостране губитке и правац кретања усмјерили испод Караванки, на правцу ка Целовцу. Настављено је кретање све док није пређен гранични камен аустријске границе и наишла претходница енглеске војске.
    Војска је мислила да је мукама дошао крај. Међутим Енглези су им саопштили да их не прихватају, а партизанским командантима су ставили на располагање тенкове. У несрећном мјесту Блајбургу, у коме се одвијала драма, ни енглеске ни комунистичке снаге нису биле толико јаке да нас физички зауставе. На том малом подручју испред градића Блајбурга налазило се преко сто хиљада хрватскоусташких и домобранских војника, руских козака и црногорских четника око десет хиљада.
    Једна група четника је преко Караванки стигла до Клагенфурта. Ту су их савезници смјестили у логор. Након сазнања да се у граду налази Секула Дрљевић капетан Радован Раилић је послао Милутина Јеловца да га убије. То је овај и учинио.
    Кад су сазнали за издају Енглеза и препуштање комунистима разочарењу није било краја. Комунисти су се показали вјешти преговарачи, добро су знали да је надмоћност избјеглих јединица велика, да се налазе на територији Аустрије, као и да су још сви под оружјем, па су међу њих послали једног официра.

Мајор Васо Вукчевић рођен у Лијешњу 1904 убијен у Словенији 1945
Слику нам је послао господин Божидар Вукчевић на чему се захваљујемо

    На Зиданом Мосту партизани су пресјекли отступницу последњој групи од преко 2000 четника. По нарећењу Пека Дапчевића ова група је била ликвидирана на обали Саве. Очевидац крвавих злочина је био учитељ Лука Пајковић, који је побјегао са стрелишта. Партизани су доводили свезане четнике на обалу Саве, стрељали их и лешеве бацали у ријеку. Командир те чете је био Душан Пејаковић, из села Љуботиња, среза цетињског. Тај разбојник је по доласку у своје мијесто Љуботињ, јавно се хвалио ријечима: «Ја сам по наређењу Пека Дапчевића, са мојом четом двадесет четири сата, без смјене, стрељао четнике на Зиданом Мосту, и лешеве бацао у Саву.»

    Једна мања група од три до четири стотине четника, кретала се од Зиданог Моста  десно од главне групе. У тој групи поред осталих били су : судија Љубо Минић, професори Петар Пајковић и Ђукан Анђелић са братом Исом и три синовца, затим Милан Поповић, учитељ и Дивна Вековић. Наишавши на партизане, били су разоружани. Приликом спровода за Шкофју Локу, Пајковић и Анђелић са рођацима успјели су да побјегну, али на жалост послије три дана бјекства, наишли су ноћу на засједу и послије краћег бјекства Анђелић са рођацима, био је ухваћен, сви су на лицу мјеста стрељани док су Петар Пајковић и Исаило успјели да побјегну.

    Група од преко четири стотине четника, заробљена је испред Цеља. У тој групи заробљено је петоро рођене браће Марсенића. По речима најмлађег Милана целу групу су спровели и затворили у једну малу сеоску шталу, одакле су их везане изводили по групама ноћу и стрељали. Милан са своја четири брата био је свезан једним конопцем. Извели су их у неки поток, и приликом стрељања Милана је куршум погодио изнад чела. Куршум није био смртоносан, али је онесвешћен пао између мртве браће. Када се освестио успио је да се зубима одреши од мртве браће. Послије десет дана бекства стигао је у Корушку и у џепу краткога капута нашао парче мозга свога брата.

    Група од седам до осам стотина приспела је код Клагенфурта и тражила уточиште и заштиту од енглеских власти. Командант мијеста умјесто заштите одмах је издао наређење својим јединицама, које су блокирале четнике, да их предају партизанима, ради ликвидације.
 

    У кочевље је дотјерано око хиљаду четника и белогардиста. Чим су их дотерали у камп је дошао политички дивизијски комесар Милош Пајковић, који се заинтерсовао за своје рођаке, а нарочито за браћу Луку и Петра Пајковића, па пошто није нашао никога, од својих рођака, одржао је један краћи говор, у коме је поред осталог рекао, да ће у року од три дана људство бити враћено својим домовима. Није прошло ни пола сата послије Милошева одласка, а око кампа су постављени тешки митраљези, са свих страна, док је једна чета партизана са лаким оружјем сменила старе спроводнике.
    Истог дана када је пао први мрак, они су почели по групама од пет шест четника везивати и одводити на стрелиште. Видевши очиту смрт пред очима, четници су као под командом једновремено јурнули на жицу. Партизани су отворили унакрсну ватру са свих страна и наравно послије извесног времена у кампу је владала мртва тишина. Партизани су неким рефлекторима касније осветлили камп и онда крстарили преко мртвих лешева, и прибијали бајонетом кога су нашли још у животу. Кад су се уверили да је све мртво, они су пошли.
Стево Прашчевић младић од својих 19 година старости скочио је на жицу. Куршум га је погодио у леву руку и он се срушио на земљу, покрај саме жице. На њега су попадали други мртви четници, тако да га џелати нису приметили приликом прибијања. Када се уверио да у кампу нема партизана, Стево се провукао испод жице, и у расвит зоре стигао је на једно пошумљено брдо, изнад кампа, гдје је цио дан лежао скривен у густом жбуњу. По његовим ријечима партизани су око 12 сати дотјерали камионом неколико канти бензина, посули по лешевима и запалили, па онда булдожером набацали земљу на сагорјеле лешеве. Био сам у непосредној близини кампа и смрад од људског сагоријелог меса само што ме није угушио, каже Стево.

    По ријечима учитеља Василија Зечевића у Трбовљу су дотерали хиљаду и пет стотина четника и белогардиста. Но, пошто је камп био и сувише мали, унутра су утјерали око осам стотина, а остале су потјерали негдје на другу страну. И тек што су нас утјерали, дошла су три партизана, прокрстарили кроз камп, и када су виђели свештеника Данила Нишавића, из среза Беранскога, појурили су к њему, један га је ухватио за браду, а други за косу и песницама су га тукли по носу и лицу, и онда га оборили на земљу, па га ципелама тукли по глави. Затим су га дигли прислонивши га уз жицу, везали му руке за жицу, и онда смијући се отишли. Несрећни Данило, сав у крви, и ранама стално је читао неку молитву.
    Пошто су се разбојници изгубили, пришли смо, и одријешили несрећног свештеника Нишавића. У том кампу смо остали два дана. Други дан око осам сати послије подне дотјерали су велики котур телефонске жице, довели једну чету партизана, поставили митраљезе око кампа, ушли унутра и све нас повезали. Када је све било готово, онда су направили шпалир, отворили вратницу, и колоном двојних редова потјерали нас у правцу рудничког окна и утјерали унутра.
    Ја сам успут некако одријешио жицу на рукама, и кад сам био неколико метара испред освјетљеног рудничког окна, дао сам се у бјекство. Спроводник је пуцао, могао ме је убити али није хтио, каже Василије. Кад су цијелу групу утјерали онда су убацили унутра бомбе и загушљиве гасове, а улаз забарикадирали дрвљем и камењем, тако да нико није могао изаћи, ако би неко и остао жив. Овај њихов рад сам посматрао из једне сеоске штале, у коју сам се склонио приликом бјекства, а коју сам напустио у саму зору, и послије дугог лутања стигао сам у Клагенфурт, гдје сам остао све до 1948. када сам емигрирао за Аустралију.

    Једна група од око 3000 бораца и избјеглог народа упутила се према Камнику, са намјером да дође у Клагенфурт у Аустрији. У близини Камника разбили су их партизани. Послије овога 1500 људи се предало партизанима а око 1500 је наставило збјег. Према казивању избјеглог грађанина из околине Камника, тамо је било дотерано око хиљаду и двијеста белогардиста и четника. Утјерали су их у камп. Држали су их три дана. Грађанима су наредили да прикупе нешто хране и да носе у камп. И тек четврти дан покупили су неколико грађана и потјерали их у неку урвину да копају рупу. Дању су копали рупе, а ноћу су их изводили и стрељали, под изговором да их шаљу својим кућама. Стрељање је извршена 10. маја увече и касније недалеко од логора близу барутних магацина.

    Команда српских добровољаца је схватила опасност по интересе српских националних снага и зато је благовремено пребацила своје одреде на територију Словеније гдје је чекала даљи исход политичке ситуације. У том ишчекивању добили су депешу од Павла Ђуришића, којом тражи хитну помоћ, ради извлачења својих одреда, који су се налазили на територији Бања Луке. Команда одмах упућује два пука, који силом свога оружја растјерују партизанске одреде и хитају у помоћ Ђуришићу. Послије тродневне крваве борбе, они добијају извјештај о коначној пропасти Ђуришића и његових одреда.
    Послије ове страшне вијести, добровољци се враћају назад, али сада под врло тешким околностима. И тек што су стигли на пређашње положаје, увиђели су да им је онемогућен сваки даљи покрет за Италију, услијед огромних партизанских снага које су стезале обруч око њих. Истовремено добијају вијест да је и мост на ријеци Сочи срушен. Тиме је изгубљена свака нада на успјех, једини зрачак наде постојао је да ће наћи уточиште код савезника. Зато мјењају правац покрета и под борбом стижу на територије Аустрије, у Корушку.
    Одмах шаљу своје делегате у енглеску команду. Командант енглеских трупа није хтио ни да разговара са њима, него им је отворено рекао: «Или назад за Југославију или примите борбу са војском Велике Британије». Наравно оба пука српских добровољаца су пала у ропство Титових џелата, који су их ликвидирали на најгнуснији начин затрпавајући их у словеначке јаме и кречане.

    Предратни поручник Краљевске Југословенске војске Велимир Голубовић овако је испричао катастрофу своје групе у Радовљици: «Око три сата послије подне првог маја 1945. године, дотјерали су нас око хиљаду четника и белогардиста у Радовљицу, и утјерали у једну велику зграду. И тек што смо ушли, дошла је нека дјевојка и повела Чеда Пајковића, студента права, а мало касније и његова оца Микосава. Нисмо дуго чекали, када је ушао Ђоко Пајковић, политички комесар неке партизанске дивизије.
    Послије краћег разговора са појединцима, одржао је један краћи говор, у коме је поред осталог рекао да ће нас у најкраћем року, возом вратити својим домовима. Послије његовог одласка, извели су нас стотину у другу зграду, гдје нас је саслушавао Букићевић са Полице, срез берански. Послије саслушања повезали су нас телефонском жицом и наредили да излазимо. Приликом силаска са горњег спрата, ја сам се склонио испод степеница. Касније ме је примјетио неки партизан и увео ме у једну собу, на другом спрату. Рекао ми је да ту сачекам, док се он врати, али је заборавио да закључа врата. Руке су ми биле везане напред, и ја сам са зубима одријешио жицу, отворио прозор и скочио са другог спрата. Око зграде није било никога, и ја сам продужио у правцу шуме. Лутао сам цијелу ноћ и сутрадан око десет сати пре подне наишао на некога сељака, који ми рече да је побјегао од партизана, да не би закопавао четнике, који су у току ноћи стријељани.
    Послије краћег разговора, овај сељак ми је дао једно кувано јаје и врло мало парче хлеба. На растанку ми је казао у ком правцу да се крећем да не бих поново пао у њихове руке. И поред највеће опрезности поново сам пао у њихове руке, у  једном малом насељу. Старешина тога мјеста убацио ме у неки џип у намјери да ме преда њиховој команди. Успут џип се срушио у неки поток, и ми смо оба, ја и шофер, били тешко повређени, одакле су нас упутили у неку болницу. Из болнице сам помоћу неке сестре побјегао за Италију, одакле сам 1948. године имигрирао у Канаду.

    По ријечима потпуковника Мирољуба Стаменковића, многе групе и групице четника провлачиле су се између партизанских одреда, и стизале у Словенију. Одмах су ступале у везу са словеначким нациналистима, белогардистима. Притјешњени партизанским снагама, они су скупа прелазили на западну територију Аустрије, у Корушку, гдје се прикупљала велика маса четника и белогардиста, преко шест хиљада. Одмах су упутили делегацију у енглеску команду, са циљем да траже уточиште. Командант мијеста је наредио полагање оружја и повратак за Југославију. Када су ови категорички одбили њихово наређење о повратку, енглеска команда видјевши огромну масу наоружане војске, а немајући довољно својих снага да их силом оружја разоружа и примора на повратак, прибјегла је своме старом лукавству, са ријечима: «Пошто нећете да се враћате за Југославију, ми ћемо вас пребацити за Италију, гдје се врши  организација Југословенске војске Краља Петра. Будите спремни и чекајте на жељезничкој станици.» И наравно, за врло кратко вријеме на жељезничкој станици слегла се огромна маса војске и чекала полазак.
    Када су возови почели пристизати војска се укрцавала, возови су одлазили, али не за Италију, него за Југославију. Како је који воз стизао на југословенску жељезничку станицу, одмах је био блокиран партизанским снагама. Војску су разоружавали и по групама спроводили у кампове, ради ликвидације. Потпуковник Стаменковић, са својим ордонансом Ћирилом ушао је у последњи вагон последњег воза. Када је воз био у непосредној близини Југословенске границе они су препознали терен и увјерили се да воз иде за Југославију. Одмах су поломили стакло на прозору вагона и оба скочила кроз прозор. Стаменковић је био тешко повређен, док је његов ордонанс сломио лијеву ногу. Благодарећи грађанима суседног села, били су пренијети у сеоску цркву гдје су их сељаци чували пуна два мјесеца, одакле су их касније пребацили у камп ПЕГЕЦ ШПИТАЛ на Драви.