Make your own free website on Tripod.com
 

ПУШЕВИЋА СТАНА

    Истог дана, у истоме боју са усташама и немцима недалеко од Вишеграда, 1942. године, погинуло је девет брата Пушевића.
    Удовички синови, од најстаријег Радомира до најмлађег Милована, петнаестогодишњака, ступили су у четнике да бране отаџбину. У окршајима са усгашама и Немцима, синови Пушевића Стане задивили су срчаношћу и неустрашивошћу.
    После вишедневних битака вођених око пруге Вишеград-Ужице, пошто је одбијен усташки напад, са попришта су изношене жртве.
    Погружен народ и војници стајали су пред мртвим стројем браће Пушевића. Осам погинулих брата, као у откосу, леже један поред другога. На гробље стиже Стана Пушевић да се опрости са погинулим породом. Свештеник чини опело, јецају жене, ридају војници. Мајка загледа редом своју децу и покушава да сваког сина распозна. Смождена болом, ипак се теши да јој је најмлађи син остао у животу. Но, тог тренутка донесе и његово тело.
    Пушевића Стана прилази синовима, целива једнога по једнога и мајчинским речима се опрашта од деце, Када је, напослетку пришла најмлађему, скинула је убрус са његове главе и скаменила се од ужаса: бацач му беше размрскао главу. Али, као у древним митовима, мати налази снаге да проговори:
    "Сине миловане, моје миловање, како ће мајка с тобом да се опрости? Зар не може мајка ни чело да ти пољуби? Браћу сам ти пољубила, а зар тебе, дете моје, да тако испратим?" Лагано се мајка сагнула и на остатак главе спустила пољубац.
    Српско племе ћути о овој светој жртви принетој за његов спас. Помрчало у своме неумљу, сметено у беспућу, оно још служи идеологији која је мученике уврстила у издајнике.

Пушевића Стана, самохранка,
плете осам до писке венаца,
и девету од суза витицу,
тихо пишти тише засузује,
јадајући јеца уз јелику.
И небо је покапало сузом
те правило с мајчиним цвиљењем
девет рано убраних каћуна.

Других осам савила венаца
и још једну од суза витицу,
па је Дрини тајом поверила
да их носи преко у Сербију
муњоликим синовима с горе.

Девет пута обрну се сунце,
а затим се угаси у сузи,
девет пута пропела се Дрина
помамније од коња белаца,
из вирова ускипела грива,
праменови затисли клисуре,
звиле се иве и витине,
задрхтало девет оморика
а на њима девет кукавица.

Стана сплиће смиље украј Дрине,
рашчешљава росну гробљаницу...
Где је девет капнуло вапаја,
поникнуло девет калопера.
Чешљајући смиље и ковиље,
саморанки излази пред очи
гарав перчин најмлађега сина.

Девет хумки из једне колевке!
Гробови се стисли и припили
- не би тешње на мразу пупољци! -
јер се браћа грле под земљицом
и кроз траве дојављују мајци
да у гробу још бојеве бију
гасници српскога племена
попут њине браће у животу,
завађене међусобицама,
пометене на уклетом путу
који води српском ископању.

- Милан Комненић

НАПРЕД ДЕЦО

Осам дива сред гробља тишине,
Као класје леже покошени,
Успавани сред борбеног хука-
На починак вечни донешени;
Осам сина, осам кобних рана,
Узе судба једног истог дана!
Стизе мати, мук овлада свуда,
Сунце задје за тамне облаке,
Са неба се чуше херувими
С молитвама за пале јунаке,
А природа пред болом кајања,
Склопи очи тугом нестајања

На патњама измученом лицу
Тешка жалост укочено стоји,
Поглед немир по жртвама сеје,
Зебњом мати мртву децу броји,
А утеха светли у грудима:
Још једнога за заклетву има!
Ал' у томе са бојнога поља
Донесоше и девето дете.
Дрхти срце дах се утишао;
О, подлости судбине проклете!
Мајка ћути, без суза у оку,
Без јаука за рану дубоку!

Са хладноћом исконске Ниобе,
Она само близе деци крочи,
Прекрсти се и свакоме сину
Спусти пољуб на угасле очи,
И за свако дете завештаја
Надје топле речи опроштаја!

А задњега   када откри сина,
Тад устукну, запањено гледа;
Нигде главе сва је разнесена.
К'о светица, усахла и бледа,
Што уздање гледа сахрањено,
Гласом туге, изусти рањено:

Миловане, моје миловање,
Како ћу се с тобом опростити?!
Зар ти мајка на растанку вечном,
Чело твоје неће пољубити?!
Тад се саже и на Врат крвави
Спусти целов пресвете љубави.

На колена падоше ратници,
Свештенику усне тихо зборе,
Зајецаше погружене жене,
Јецај жално неста иза горе
Призор језив, нигде болу краја
Потреснијег никад опроштаја!

Тада мати у хладном поносу,
Подигав' се изнад пале смене,
Баци поглед преко живих дива
И изусти снагом опомене:
Напред децо још Србија пати,
Још се за њу треба жртвовати!

Бесним гњевом затутња даљина,
Делом мртвим победа се крену,
Лице мајке радошћу заблиста,
Док Србијом легенда се прену:
Косово је дало Југовића,
Равна Гора мајку Пушевића!

ПУШОЊИЋА МАЈКА

Равна Горо, Косову си равна,
Закити те Пушоњића Стана:
Српским срцем и врлином јаком,
У ред стаде са Југовић мајком.

Кад је стигла Пушоњића мајка,
Видје палих седам див - јунака,
Седам сина, седам мртвих тјела,
Као седам посечених јела.

Седам свећа носи, поред вјенца,
клече мајка крај сина првенца,
Воштаница у руци јој гори,
Мртву сину мајка Стана збори:

"Мој првенче, моја прва сузо,
Први си ме ти за груди узо,
Да ти првом и свјећу запалим,
Па ћу редом свима да захвалим"
Гордо рече, болно срце стеже:
"Лези сине, и браћа ти леже,
Сви су пали, нису те издали,
Благо мајци, сви сте ми јунаци,
Све вас дојка хранила је моја,
Сви падосте усред љутог боја,
У одбрани српских идеала,
под командом Драже ћенерала."

Сваком мајка прегледала ране,
Пољуби га и болно уздане,
Покрај сваког једна свјећа плане,
И на сваког болна суза кане.

Шест је тако обредила редом,
Кад се маче и кад приђе седмом,
Кад погледа, уплашено стаде:
Син најмлађи, главе не имаде,
Одрубљена до јуначких плећа.
Паде мајци из наручја свјећа.
И у оку задња суза смрзну,
Ал' не клону. поново се трзну:

Приђе својем мезимцу без главе,
Пољуби га у груди крваве,
Задњи поздрав синовима даде:
"Збогом, мили соколови моји,
Мајка оде унуке да гоји,
Да ми рало подигну у луци,
И оружје понесу у руци,
Да заплуже и борбу продуже,
Да долете и да вас освете.
На свом сам вас одгојила крилу,
За слободу и Србију милу.

Равна Гора мене разговара,
Српска Босна с вама је поносна,
Нек вас чува гора Романија,
И спомиње вјечита Србија".

Петар - Перишко БЈЕЛАН