Make your own free website on Tripod.com
 

Повлачење из Црне Горе

    У ноћи између 8. и 9. октобра 1944 четврти батаљон Бокешке бригаде протјерао је четнике из Мокрина. Ова бригада заузела је 12. октобра коту Кулина (између Мокрина и Каменог) и мјеста Камено и Жлијеби. Послије тога четници су сишли на Поде, а одатле у Зеленику, да би наставили пут према Тивту, Будви, Бару и Улцињу, са намјером да се укрцају у савезничке бродове и одступе у Грчку. Како тамо није било савезничких бродова, нити могућности за прелазак у Албанију, они су били принуђени да крену према Скадарском језеру и Голубовцима, а даље се кретало са осталом војском, женама, дјецом и свештенством.
    Почетком новембра партизани су појачали опсаду Цетиња. На Цетињу су се тада налазили четници под командом Вукашина Бојовића и капетана Леке Лалића и Марко Попивода са цетињским одредом. У борбама су рањени и Лалић и Бојовић. Да би деблокирао Цетиње Павле је кренуо са 800 четника из правца Подгорице. То му је и успјело и Цетиње је евакуисано 12. новембра 1944. Сутрадан 13. новембра партизани улазе у Цетиње. Увече хапсе 14 грађана који су стрељани сутрадан. Међу њима је био и др. Јован Петровић Његош и његова супруга. 15. новембра стрељано је још 14 грађана међу којима и Александра Матановић унука Божа Петровића, рођака краља Николе. Обје групе стрељане су у Хумцима, код новог гробља у Цетињу. О стрељању ових људи у свом интервју побједи 10. марта 1992 говорио је генерал-пуковник ЈНА у пензији Блажо Јанковић. За директора гимназије Илију Зорића рекао је да је убијен само зато што је неком дао лошу оцјену.
    Љешански четници су преко попа Николе Марковића водили преговоре са партизанима о предаји који нису успјели. Након тога и они се придружују збјегу са својим командантом мајором Васом Вукчевићем.


Прекобрдски четнички батаљон пред одступање у Подгорици
    Павле Ђуришић je био направио споразум са албанским првацима о заједничкој борби против партизана и одступању за Грчку. Преговори су одржани 3. 10 у четничкој команди између Павла Ђуришића и Марка Ђонијау Подгорици. Резултати преговора су задовољили обадвије стране. Међутим када ја пратио Марка Ђона код Тузи је рањен Павле Ђуришић кад су упали у засједу арнаута. Они су препознали аутомобил италијанског првака и пропустили га да не би изазвали међусобно крвопролиће. Том приликом Павле је забранио својој пратњи да одговори на ватру, иако је био рањен у десно плућно крило а војник из пратње Чедомир Поповић убијен. Рана је била озбиљна и Павле је за свог наследника одредио Леку Лалића. Тада се посумњало у ауторитет албанског кнеза. 14. октобра Новица Поповић по наређењу Павла Ђуришића одлази у Скадар на даље преговоре у циљу стварања слободне територије (Црна Гора, Бока и Албанија) за искрцавање Краља и савезника. Тај план је по Павловим ријечима имао подршку Драже. Договор је постигнут са Марком Ђонијем, Жаном Јусуфом командантом жандармерије Албаније. Договор је у неким крајевима Албаније био подржан поготово у сјеверној Албанији међу Албанцима католицима. Међутим, шеф америчке војне мисије, пуковник Макдаулен, савјетује Дражу да се са својим снагама пребаци у Босну и преко Хрватске у Словенију и да држи тај дио Југославије слободан од комуниста. Дража га је послушао. Павлу Ђуришићу је 22. новембра стигла депеша да са војском крене за Босну тако да је мисија у Албанији отказана. Сви су мислили да је депешу послао Дража. У депеши је стојало:
    "Команданту Црне Горе, Старог Раса и Боке Которске Војводи Павлу Ђуришићу ПОЛОЖАЈ
    Све снаге што прије повуците у Санџак. Чека вас 120000 братских војника из Србије. Ухватили смо везу са енглеским моторизованим колонама код Калиновика. Сусрет је био срдачан. Црвених нема.
    С вером у Бога, За Краља и отаџбину."
    Павле је одмах сазвао састанак првака Црне Горе. Неки су сматрали да је пут преко Босне ризичан и да се тим путем иде у чељусти смрти. Павле Ђуришић је ипак био одлучан да се изврши наредба. Тако је издата и званична наредба свим јединицама о напуштању Црне Горе и покрету за Босну.
    Павле Ђуришић је успио да са Ратком Парежанином наговори Њемце који су се повлачили из Грчке да правац повлачења преусмјере умјесто преко Никшића да иду преко Колашина и Пријепоља. Тако су четници и избјегли народ добили заштиту до Пријепоља. Парежанин је био изасланик Димитрија Љотића у штабу Павла Ђуришића. Они су такође успјели да обезбједе евакуацију 50 тешких рањеника заједно са њемачким рањеницима авионом и амбулантним колима.
    6. децембра издата је наредба за покрет. Издату наредбу поштују све јединице: Колашинци и Андријевчани крећу са територије Љешкопоља у правцу Вјетерника. Друге јединице вршиле су покрете са територије срезова даниловградског и подгоричког. Изјутра 8 децембра у селима десно од Лијеве ријеке била је прва борба са комунистима. Јаке снаге НОВЈ давале су жилав отпор, а посебно у Јелином Дубу.10 децембра 2000 Албанаца је напало четнике. Ситуацију је спасила Вучедолска бригада иначе би одвели сву стоку. Павле је наредио да још исту ноћ пет бригада опколе Брскут гдје су се Албанци налазили. Међутим Албанци су се извукли, али су на бојишту оставили стотињак мртвих. 11 и 12. децембра англо амерички авиони су бомбардовали избјегличку колону по цијелој њеној дужини. Нарочито је страдао народ и санитет. Имали су 52 мртва и више рањених. Скоро свакодневно су бомбардовали колону. Под сталном борбом ове четничке јединице стигле су у Колашин 14. децембра. Из Колашина су кренуле 21. децембра у правцу Мојковца.
    Свако ко је заостајао за збјегом убијан је од ОЗН-е. Једна група од 32 члана са Матешева успије да се домогне Бара Краљских и растури по кућама. Рано изјутра сви су похапшени скинути у доњи веш и на температури испод нуле масакрирани поред ријеке Дрцке. Половина су били испод 17 година старости. Злочин је извршила девета црногорска бригада.
    Све су снаге стигле преко Пријепоља у Рудо 28. децембра. Ту је збјег нарастао на 18000 људи, јер се придружила Дурмиторска бригада и Санџачки четници. Ове јединице су остале у Рудом и околини до 9. јануара 1945. Павле Ђуришић је у међувремену отишао на састанак у село Забок, са Рачићем, Остојићем и Баћевићем. На овом састанку Павле је задужен да изврши реорганизацију војске у дивизије и пукове. Приликом ове реорганизације, Ђуришић је убио једног војника који се супротставио преформирању јединице. Ту је тренутно било пристигло преко седамнаест хиљада бораца и народа.
    Павле Ђуришић је формирао три дивизије, омладински пук, штабски батаљон и друге разне групе. Прије поласка за Вишеград Павле је наредио да се униште сва возила и све што смета успјешном и брзом покрету. Креће се према Вишеграду преко снежних и хладних планина. Дрина се прелази 13. јануара у близини Вишеграда. Један дио болнице се самоиницијативно упутио према Рогатици, а тамо су их усташе све поклале. Сутрадан су њихове ствари продавали на сарајевској пијаци. Од Вишеграда преко планине Семић стигло се у Бранковиће. Ту је у дводневној борби са усташама осигуран пролаз збјегу. четници су имали 50 мртвих и 100 рањених. Упоредне и дугачке колоне од по неколико километара војске и народа кретале су се обронцима снежне Романије. Ту их је напала једна усташка бригада. Усташе су бајонетима измасакрирали мајке са дијецом и неке рањенике. У том великом Збјегу кретало се преко двадесет хиљада људи, које су тукли свакодневно и партизани и усташе, дјеца су умирала а људи се убијали. Исцрпљене младе мајке, изгубивши млијеко бацају успут своју дјецу. Старије се жене успут вјешају.
    Проређена колона из Црне Горе и Боке и избеглица из мјеста кроз која су прошли, стигла је у Соколац 16. јануара. Ђуришић се састао у Соколовићима са Рачићем. На том састанку Рачић је открио издају Енглеза и напуштање од владе Шубашића. Ту је дошло до препирке: зашто смо напуштени и издани? Зашто је напуштен план отпора у Црној Гори и Албанији? Ко ће да сноси одговорност за пропаст оволиког народа који је пошао? Ту је сва интелектуална снага Црне Горе и Боке са 60 свештеника... Кренуло се даље према Озрену и Требави, са надом да се споје са снагама из Србије које су тамо раније дошле. Наредба долази да се крене према Олову и рјеци Криваји. На том снежном путу, гдје нестаје муниције и хране, а многи остају стојечки мртви, укочених очију, помоћ се није очекивала ни са које стране. Од Соколовића се креће преко Жљебова и Деветака за Бабине.Близу села Врпци, војска и народ запалише ватру и ту се огрејаше. сутрадан 24. јануара, наставља се пут према Олову и Кладњу. Са великим мукама пробијају се ове јединице гребенима планине Жљеб. Усташе нападају са околних брда. У жестокој борби са усташама, с десног бока напад су извршили и партизани (7. пролетерска и 11. ударна). У тим борбама погинуло је доста људства на све три стране. Настављен је пут према Возући, али су настале и жестоке борбе. Ватра је отварана из минобацача и топова. Цијела шума је постала гробље. Жестоке борбе воде се и на рјеци Спречи.
    Комунистичке снаге из Тузле имају задатак да спрјече четницима пут ка Требави. Следећих дана 5, 6 и 7 фебруара 1945. године извршен је жесток напад на Тузлу, гдје је било доста жртава. Колона пролази кроз Маглај 14. фебруара. Најзад се долази до Драже у селу Кожухе. До сусрета са дражом четници су имали 2300 умрлих и погинулих, 3000 болесника тифусара и 1200 рањених. Тифус се појавио на територији Требаве, гдје почињу умирати и љекари. Дневно умире и неколико десетина а 6. марта умире и Павлова мајка, која је сахрањена у разрушеној цркви у Подновљу. Тифусари се пребацују из Кожуха у Подновље 1. марта. 7. марта око 1 час ујутро комунисти ноћу улазе у село и истовремено нападају споља. Те ноћи погинуло је 700 бораца и тифусара а међу њима Ђуро Иветић командант Бококоторског корпуса. Њих је предводио Бранко Ковачевић са својим људством који је био задужен да ту болницу чува. Одмах идућег дана послао је код Павла 17 својих делегата вјероватно спреман на неко ново недјело. Умјесто разговора Павле је наредио да се сви стрељају.
    Велику нервозу и љутњу Павле је испољио према врховној команди и Дражи, због кашњења и очајног положаја у коме се нашао са оволиким људством, тако да се у прво вријеме није хтио састати са Дражом. Испоставља се да депешу за полазак у Босну није послао Дража који није ни знао за њу, већ се јавља генерал Трифуновић да ју је он самоиницијативно послао. Ту је дошло до свађе између њих двојице и умало се нису поубијали.
    У то вријеме стиже и Војвода Петар Баћевић са херцеговачким четницима.
    Тада долазе делегати Секуле Дрљевића нудећи своје услуге. Они су саопштили готовост Анте Павелића да прими и збрине наше рањенике, болесне и избјеглице а нашу војску да пребаци на границу Словеније ради одмора и опоравка. Као противуслугу тражио је пристанак на заједничку борбу против комуниста. На заједничкој сједници Централног и покрајинског националног комитета ријешено је следеће:
1. Да се понуда привидно прими, како би се на тај начин војска ослободила рањеника, болесника и избјеглица.
2. Да се њихово пребацивање првенствено обезбиједи.
3. Да се војска способна за борбу упути правцем ријеке Врбас - Лијевче поље - Козара пробије до Словеније и дође у састав наших четничких снага које се тамо налазе.
    Ђенерал Дража Михаиловић је одобрио ово рјешење. На основу тога Павле је закључио споразум са изасланицима Секуле Дрљевића.
    Војници способни за борбу почели су прелазити ријеку Босну 10. марта и упутили се у правцу ријеке Врбас - Лијевче поље како би се дочепали Козаре. Ђенерал Дража је испратио војску до Врбаса гдје им је одржао говор а затим се повратио са нешто људства, преко ријеке Босне. При растанку се изљубио са Павлом и члановима штаба који су одлучили да наставе пут са Павлом. Из Дражиног штаба са Павлом су отишли Драгиша Васић, Захарије Остојић, Павле Новаковић, Лука Балетић, Миро Лалатовић, Ђуро Поповић, пуковник Вешовић, војвода Петар Баћовић и други. Са Павлом је отишао Млавски и Косовски корпус. Партизани су се груписали на планини Мотајици да би спријечили четницима пролаз преко Врбаса. Павле се сукобио са њима. Мотајички четници су му се придружили. Партизани су разбијени и долази се на обалу Врбаса. Два дана и двије ноћи прелази се Врбас. 31. марта четници су у Лијевче пољу.