Када ћемо опет запјевати 
Иако нам до пјевања није 
Ал' морамо ради историје 
Мртве кости наше браће траже 
Да се правда и истина каже 
Закукала црна кукавица 
Као мајка кад жали јединца 
У новембру на почетку зиме 
Кад јој не би вакат ни вријеме 
Више Старог Бара у планине 
Четрдесет четврте године 
Ал' то није кукавица била 
Но бијела са Ловћена вила 
Са гроба се Његошева дигла 
Да би браћи на сахрану стигла 
Кука јадна и невоља јој је 
Без браће је останула своје 
Расплела је плетенице густе 
А проклиње рушевине пусте 
Крвавога и жалосног Бара 
Са мртвом се браћом разговара 
Тихим гласом као да се плаши 
Ништа људи да не чују наши 
Ил' да мртву браћу не пробуди 
Што их изрод комуниста уби 
По наредби Тита и партије 
Највећега српског крвопије 
Што нареди својим џелатима 
Подивљалим српским изродима 
Што су Титу вјерне слуге били 
И домове српске погасили 
Кад се бијела искукала вила 
На своја се подигнула крила 
Па полеће све до Братешића 
На погледу Ластве и Шишића 
Ђе је некад штаб четнички био 
Кад је Грбаљ као један био 
Под командом Ђура капетана 
И поштених хиљаду Грбљана 
Па поново поче нарицати 
Изгубљену браћу помињати 
Своју браћу по реду помиње 
А изроде са Титом проклиње 
Вила таквог не памти злочина 
У последње петстотин' година 
Откада је на Косово била 
Кад се српска војска причестила 
Ни крвави Турци Азијати 
Не би могли с њима се равнати 
Колико су четника побили 
Од усташа нису бољи били 
А сад браћо и господо моја 
Кол'ко има Титових хероја 
Крвавијех рука до рамена 
Што људскога достојанства нема 
Нит се стиде од своје прошлости 
Што излази данас у јавности 
Сваке лажи било је превише 
Сад истину и Дедијер пише 
Што је Титу десна рука био 
Док се са њим није посвадио 
Па сад поче износит истину 
О Титовом раду и злочину 
Кад је Тито у сагласност с њиме 
Четрдесет и друге године 
Изродима српским наредио 
Кад се бијеше у Босни сакрио 
Најстрашније наређење даде 
Које тајно посла у бригаде 
Да хватају везе са Њемцима 
И са својом браћом усташама 
Сваку борбу да прекину с њима 
Само да се боре с четницима 
То су наши противници главни 
Јер су Срби у четнике сами 
Тако Тито наређује њима 
Хоће да се освети Србима 
Издајници српски и изроди 
Које каплар аустријски води 
Направише у Бару покоље 
Да Јосипа Броза задовоље 
Пасја милет кад доби прилике 
Да везане побију четнике 
И прогласе себе херојима 
Због крваве борбе с четницима 
Који пушке опалио није 
Нит се срио с четницима прије 
Већ се крили под котулом жене 
За цијело у рату вријеме 
Свак ће од њих јунак да постане 
Кад везане побију Грбљане 
И са њима браћу из Маина 
Што нијесу хтјели ић са њима 
Да изроди ко они постану 
И без људске части да остану 
Нису хтјели да трпе олоше 
С Митровићем Мишом отидоше 
И са својом браћом Грбљанима 
Да се на пут стане изродима 
Што су на смрт почели да суде 
Све поштене и чувене људе 
Рођену су одводили браћу 
Да се више никад не повраћу 
Родитеља свога да убију 
За маршала Тита и партију 
Брозови су мислили џелати 
Да се тајна никад неће знати 
За њихова прљава злочинства 
И за страшни покољ и убиства 
У крвавом Бару што нестаде 
Када им се на вјеру предаде 
Три стотине четника и више 
Те се кући никад не вратише 
На Божју их преварише вјеру 
Понудише одмор и вечеру

Комесар им политички рече 
Не треба вам путоват по ноћи 
Сјутра ћете на вријеме доћи 
А Подострог од Грбља ближи је 
Па вам журит потребито није 
Останите вечерас са нама 
Да будете гости партизана 
Сад када се заборави свађа 
Да поново постанемо браћа 
Сви што желе добровољно с нама 
У бригаду ступит партизана 
Бит ће примљен раширених рука 
То је ваша жеља и одлука 
Ко не жели да иде са нама 
Нека иде својијем кућама 
Грбљани су и Маини с њима 
За зло своје вјеровали њима 
Пар Грбљана ту видјеше своје 
Па немаху разлог да се боје 
Нити у њих да сумњају више 
Па се зато грдно преварише 
Ријешише да у Бар преноће 
Па да сјутра крену у свануће 
Зло им јутро а још црње свануће 
Од њих доста неће гледат куће 
Према једној школи окренуше 
Да се склоне од студене кише 
Партизани и комесар с њима 
Рече мјеста ту за сваког има 
Ватра гори биће вам топлина 
Храна ће се донијети свима 
Што их чека још нијесу знали 
Многи од њих бијеху посумњали 
Ратну спрему коју су имали 
Пред школска су врата послагали 
Чим су своје оружје предали 
Одмах су се грдно покајали 
Доћ' до њега не могаху више 
Сви се црном јаду досјетише 
Још кад пуста затворише врата 
Поче сумња свакога да хвата 
На прозоре школске просторије 
Стакла било ниједнога није 
Свијетла нема не види се ништа 
А камоли ватре и огњишта 
Злу судбину сви своју видјеше 
Ништа људи да их преварише 
Око школе под прозор свакоји
По петиња с митраљезом стоји 
Јер се олош партизанска боји 
Да им не би побјегао који 
Око школе чује се галама 
И позната пјесма партизана 
За једнога Титова војника 
Побићемо стотину четника 
И Њемци су то исто радили 
Па су од њих тако научили 
Још пјесама других прљавијех 
Што пристојно овдје пјеват није 
Није прошло можда пола сата 
На школи се отворише врата 
И двадесет упаде крвника 
Највећијех српских разбојника 
А комесар уљеже касније 
У рукама држи листе двије 
Које су му били написали 
Они што су сваког познавали 
Једну листу много и не гледа 
Само ону које побит треба 
За њих спаса никаквога нема 
Смртна им је казна изречена 
Па их онда прозивати сташе 
Као што су по Босни усташе 
Бодљикаву донесоше жицу 
Да их са њом вежу по двојицу 
Брата с братом ништа људи вежу 
И челичним клијештима стежу 
Командант је наредио тако 
Да се нико не дријеша лако 
Од жице им крв низ прсте лије 
Комесар их гледа па се смије 
Четницима говорити стаде 
Краљ вам Петар нек помогне саде 
За кога сте досад ратовали 
И својим командантом звали 
Ни Ђуро вам Иветић не може 
Доћи сада да вам поможе 
У Зету је с Митровићем сада 
И остатком њихових бригада 
Свије ћу вас до зоре побити 
Дар сванућа нећете видјети 
Партизани док везаше свијех 
Требаше им само уре двије 
Па везане воде на стрељање 
Да побију прије него сване 
Киша пада муње сијевају 
Смрт четници у очи гледају 
Од смрти се јунаци не плаше 
Само жале што им се предаше 
Што се нису са њима борили 
Док су с њима оружје носили 
Сад је касно да мисле о томе 
Кад изроду предаше се своме 
Страшне бјеху болови и муке 
Пуста жица рајече им руке 
Сваки залуд бјеше покушао 
Да би како руке извукао 
Из стегнуте бодљикаве жице 
Док кроз барске изађу улице 
Ту је срећа сусрела двојицу 
Што зубима прекидоше жицу 
И у црној побјегоше ноћи 
Јер су знали код кога ће поћи 
Сву су барску околину знали 
Број поштених људи познавали

Још су неки од тих људи живи 
Од њих се сазнало најприје 
За страхоту барске трагедије 
Послије су истину причали 
Јер су сваког лично познавали 
То несретно и крваво вече 
Стево Лазов Орловић утече 
Тешко рањен бјеше у прсима 
Са кланице побјего је њима 
Да га живог у јаму не баче 
Као што су многе на Радовче 
Тешко рањен па немаше моћи 
Са стрелишта предалеко поћи 
Побјеже им испред зоре ране 
Ал' га тешке освојише ране 
Од болова не мога да дише 
Па кад даље не могаше више 
За један се камен заклонио 
Да би ране сам себи завио 
Пут куда је рањен пролазио 
Траг крвави бјеше оставио 
Зна да ће га по крви пронаћи 
Али даље не могаше ићи 
Свјестан бјеше да ће умријети 
Па сам себе оће да освети 
Бјеше пиштољ у гамаше скрио 
Без којега никад није био 
Десном га је руком извадио 
Жив се више предат није хтио 
Покрај себе метну га на траву 
А на камен наслонио главу 
Дохвати се руком до камена 
И на своја исправи кољена 
Да би мого посматрати боље 
И погледат испред себе боље 
Од куд треба изрод да наиђе 
Па када их недалеко виђе 
Партизанске патроле и страже 
По крвавом путу да га траже 
Када му се примакоше ближе 
Сто метара није било више 
Узе пиштољ у јуначку руку 
Па их чека да им се привуку 
Ко му први на нишан искочи 
Том ће Стево затворити очи 
Комесар је пред њима одио 
Људске крви још је жедан био 
Кад се све то примакнуло ближе 
Божја клетва на путу га стиже 
Што су некад говорили стари 
Орловића око не превари 
Направи му прозор међу очи 
А крв пасја низ чело му точи 
Од страха је изрод залелека 
Ал' га земља живог не дочека 
Још једнога запери на главу 
Покрај себе на зелену траву 
Да л' умрије ил је рањен био 
Добио је оно што је хтио 
Кад остали видјеше џелати 
Да комесар својом главом плати 
И још један да лежи крај њега 
Један другог у очи погледа 
Том се дару нијесу надали 
Нит' су добро Орловића знали 
Ал' им сада бјеше јасно свима 
Да Орловић част јуначку има 
Требали су ништа људи знати 
Једном су га могли преварити 
И онако по тешким ранама 
На својим се подиже ногама 
Са пиштољем у десници руци 
Па их зваше да приђу крвници 
Бар једнога да им још убије 
Или кугла да га срет'не прије 
Страх их бјеше да му приђу ближе 
Па на њега ватру отворише 
Ту орловић ка' јунак умрије 
К'о његови што су стари прије 
То је браћо све истина била 
Свједока су још неколка жива 
Који могу да кажу истину 
И побију сваку лажавину 
Позната је сваком чињеница 
Да је у Бар била касапница 
И у њему јадне браће кости 
Биће свједок крваве прошлости 
Све док људи вјерују у Бога 
И у понос достојанства свога 
Да се каже потомству истина 
Преживјели то дугују њима 
Зна се ко су ти изроди били 
Братске крви што су се напили 
Нећу да им помињем имена 
Од њих данас много живих нема 
Ако негдје и још живог има 
Нек се стиди од свога имена 
Њима мјесто међу људе није 
Нит је сада нит је било прије 
Крв просута Грбља и Маина 
На памет ће доћи на смрт њима 
И на оном призиват свијету 
Што ће тражит пред Богом освету 
Пред суд Божји свак ће да изађе 
И свој рачун троструко да плаће 
Од тог суда нико не побјеже 
То ће њихов посвједочит Јоже 
Што умрије пар година прије 
Божјој казни умакао није 
Па ни они умакнути неће 
Са мукама тешким умријеће 
Да Бог да их сам ђаво сусрио 
Да их жали и ко није хтио