Послије сламања тринаестојулског устанка организована је антикомунистичка милиција са циљем да чува мостове и друге објекте на подручју. Милиција је формирана према наређењу италијанске главне команде. Примали су плату од Италијана и чували мостове и неке објекте.

    Крајем 1941. године на територији Црне Горе појавили су се четници. Њиховој појави претходило је успостављање контакта са генералштабним пуковником бивше југословенске војске Дражом Михаиловићем на Равној Гори. То су урадили, у септембру (по неким изворима у октобру) 1941 године, капетан Рудолф Перхинек и поручник Мирко Куклић из Берана. По доласку на Равну Гору, капетан Перхинек је пуковнику Михаиловићу изложио стање у Црној Гори и дао сугестије шта треба тамо радити. Пуковник Михаиловић је наредио капетану Перхинеку да напише инструкције за Црну Гору и да му је поднесе на преглед. Осмог новембра пуковник Михаиловић је позвао капетана Перхинека да му поднесе израђен елаборат за Црну Гору. Сутрадан 9. новембра, пуковник Михаиловић је прихватио и потписао израђени елаборат, овластио капетана Перхинека као свог делегата и упутио га за Црну Гору. Послије много мука у пробијању ка Црној Гори капетан Перхинек и поручник Куклић стигли су 18. децембра 1941. у село Драгојловићи, одакле су одмах продужили преко планине Голије у село Осаоницу, гдје су заноћили.
    Дража је 10. октобра 1941. године именовао мајора Ђорђија Лашића за врховног команданта четничких снага у Црној Гори, а капетан Павла Ђуришића за команданта четничких одреда у северној Црној Гори и Санџаку. После тога почело је формирање четничких јединица.
    У међувремену, крајем новембра 1941. капетан Павле Ђуришић je донио одлуку и кренуо са 40 четника за Србију пуковнику Михаиловићу. Са њим су отишли Ђорђије Лашић, Бајо Станишић, Блажо Ђукановић, Благота Пајовић, Никола Ђуровић, Радосав Нововић, Љубо Минић, Радосав Јoксимовић, Филип Цемовић и Андрија Весковић. Павлова група се успут повећала на 120 четника. Покрет је Павле извршио из села Заостро, правцем: село Затон – село Расово – Бољанска ријека – Влах – Костеница – Врх (Турово) – Ђаловићи – Гиљева – Буђево – Штаваљ – Одвраћеница на планини Голији.
    Двадесетог децембра 1941. на планину Голију је стигао капетан павле Ђуришић са око 100 четника. капетан Перхинек га је куририма задржао у туристичким кућама у Одвраћеници, а њега довео у село Осаоницу, гдје му је предао овлашћење којим је одређен за команданта Лимско-Санџачких четничких одреда Југословенске војске у отаџбини под стр. пов. бр. 371, као и детаљну инструкцију о организацији и раду. Уз то, предао му је овлашћење за вршење мобилизације под стр. пов. бр. 372 и овлашћење о вршењу реквизиције са обавезом на давање признанице под стр. пов. бр. 373. Од тога момента почиње званична улога капетана Павла Ђуришића у Михаиловићевом покрету.
    Основна ћелија четничке гериле, била је тројка, која је била оспособљена за извиђање, саботаже, атентате, препаде на непријатељске патроле и страже. Петнаест до тридесет четничких тројки сачињавале су чету, три чете батаљон, три батаљона бригаду, која би добивала назив по срезу у коме је формирана. крајем јесени формирани су корпуси. Три до пет бригада чиниле су корпус, просјечне снаге двије до три хиљаде наоружаних људи.
    Одмах по формирању одреда Павла Ђуришића у Заостру, формира се четнички одред у Доњим Лугама. Формирају га Јован Осмајлић, Драгиша Аковић и Радисав Аковић, стари црногорски официр. Након ових формира се чета у селу Загорје.
 

    Четничка чета у Липову формирана је 6. а четничка чета у Прекобрђу, 8.децембра. Истог месеца формирана је и четничка чета у Међуријечју. Пре ових, како смо већ и поменули, постојала је и група од 44 човека у Колашину, на челу са Љубом Минићем и група од 10 људи на Скрбуши на челу са браћом Вујисићима, које су прихватиле то име. Број четника нешто је повећан после позива Драже Михаиловића официрима, подофицирима и војницима бивше југословенске војске од 20. децембра 1941, да ступају у четнички покрет. Међутим антикомунистичка активност ових чета није запажена. Заправо, сва њихова активност до 5. јануара 1942. сводила се на следеће: Одржана су два састанка и један скуп.
    13. јануара 1942. извршена је заклетва виницке чете манастирског четничког одреда. За команданта одреда је постављен мајор Миомир М. Цемовић. Партизани су за то сазнали и у 4 сата ујутро убацили неколико бомби у кућу гдје је био штаб, а затим осули пушчану паљбу кроз врата и прозоре. Бранислав Цемовић заклањајући свпг брата, мајора Цемовића је убијен, а теже је рањен мајор Божо Јоксимовић.
    Крајем 1941. године комунисти су почели са организованим убиствима свештеника. Почетком 1942. године комунисти су извршили масовне злочине (да поменемо само Пасје гробље код Колашина, Куново Присоје у Љешанској нахији, Павлов бунар на Беришиној луци, Радовче у Пиперима, гдје су комунисти побили толико људи да се ни број ни имена ни до данас не могу тачно утврдити). У Митрополију су свакодневно стизале тужне вијести о комунистичким злочинима и страдању недужног народа. Затим, вијести о прикључењу једног мањег броја свештеника комунистима што је уносило додатну забуну у народ. Затим, вијести о њиховим крвавим и развратним оргијањима у манастирима Морачи, Ждребаонику и Острогу. Колики је зулум био види се и из тога што су Бјелопавлићи морали да из манастира Ждребаоника измјесте ћивот са моштима Светога Арсенија Сремца, наслиједника Светога Саве, и привремено га смјесте у цркву на Јеленку.
    Пуковник Станишић је у Бјелопавлићима формирао националне јединице. У свом говору одржаном 11. фебруара 1942, он се завјетовао "прво слобода, па онда политика."
    Четници из Куча су у борбама 2-6. марта ослободили Куче. Њихов командант је био капетан Дедић.
    Дана 11. марта 1942. године формиран је Доњољешански национални батаљон. За команданта је изабран мајор Васо Вукчевић.
    У таквим околностима формирани су, почетком 1942. године, национални одреди и крајем марта Главни национални одбор на челу са генералом Блажом Ђукановићем. Ђукановић се много опирао избору, али на наваљивање је пристао. Он је био командант Црногорског националног покрета (савез националиста и четника).