Make your own free website on Tripod.com
 

ВОЈВОДА ПАВЛЕ ЂУРИШИЋ

    Породица Павла Ђуришића потиче из села Парци, Љешанска нахија, испод самога врха Веље Горе, на коме се још данас бијели стара српска богомоља. Из тог мирног села, са кућама од клесаног камена, сиротиња је отјерала његовог оца Илију, и то у пуној младости. Настанио се у Подгорици, између рушевина Немањиног двора и старе Сахат куле. Ту су му рођена сва дјеца: три сина и двије кћери.
    Рођен 9. јула 1907. баш у данима првог политичког превирања у Црној Гори, Павле је још као дијете одавао све знаке своје будуће борбености. Дијете које би у његовом присуству запјевало неку стару пјесму, због које су скадарска утвђења прогутала половину његових братственика, не би тај испад никад више поновило. Али на Павлову рану младост, између двије ријеке: Рибнице и Мораче, са њиховим споменицима и рушевинама, пресудно утичу два догађаја. Први је, рат из 1912. године, када су два тешка руска топа, из близине његове
куће, објавила рат Турској, десет дана прије осталих балканских савезника. Други је судбина његовог оца, кога од тог дана није скоро ни видио више сем у мртвачком ковчегу. Прво је отишао на Скадар и био рањен на утврђењу Бардањолта. Затим је отишао и у Други балкански рат, преживљавајући и Брегалницу и борбу на Говедарнику. И прије него се могао снаћи у кругу своје једре и лијепе дјеце, Први свјетски рат бацио га је на аустриска утврђења на Калиновику. Ту је смртно рањен и послије неколико дана сахрањен поред подгоричког храма, који потиче из Немањиних дана. Тако је цијела породица, лишена свога хранитеља, виђеног и вриједног грађевинара, препуштена бризи мајке Иване, зване Маце, из гласовите куће Радовића, братства Брновића. Овој великој жени и мајци у помоћ су притекли њен отац Михаило, кога су Црногорци звали Мићо Пуров, познати јунак са Бара, и њен брат Петар, преживели ратник из одреда Војводе Вука, доцније судија у Подгорици и Беранама. Основну школу и четири разреда гимназије Павле је завршио у Подгорици. Учитељску школу почео је у Беранама, али при крају друге године прелази у гимназију, полажући шести разред. Ту у Беранама је завршио седми разред гимназије, и тада се одлучио да своју будућност тражи у војничком позиву, о коме је снивао у најранијој младости. Јер, тада је на прагу основне школе слушао грмљавину топова са Скадра, гледао многе тужне спроводе и слушао поздраве на вјечитом путу без повратка.
    У јесен 1927. године, Павле улази у 55 класу Војне академије, из које 1930. године излази као пјешадијски потпоручник. Више мјесеци, током 1930. и 1931. службује у Сарајеву као водник 10 пјешадијског пука Таковског. Његове старјешине запажају у њему изванредне способности и амбиције, па га шаљу у Пјешадијску официрску школу у Сарајеву, као водника стрељачке чете. Са тог положаја послат је по својој молби у Беране, како би могао помоћи своју преморену мајку. Тако га од 1934. године видимо у Беранама, прво као поручника - водника батаљона 48 пјешадијског пука, а затим као ађутанта. Из те исте војне јединице 1937. полаже капетански испит, а затим постаје командир прве чете тога батаљона.
 Истог дана, на Велики петак 1939. године, кад италијанске трупе упале у Албанију, Павле је с својом четом послат у Плав, сектор двоструко опасан: и због фашистичког продирања до наших саобраћајних вена, и због препада албанског башибозлука, који је увијек био уз јачега. На Плавском Језеру, Павле није само војник него и
дипломата. Вјешто се повезује са угледним људима окупиране Албаније. Због тога италијанска команда на његову главу баца уцјену од 100.000 динара у сребру, што за вјеролимни милет дивљих Проклетија значи много. Рат од 6. априла 1941. године затиче га на томе положају. У саставу Комског одреда, под командом ђенерала Љубе Новаковића, Ћуришић истог дана 
Госпођа Капичић, Горица Ђуришић, Павле Ђуришић
и потпоручник Вуковић
прелази албанску границу. Умјесто брзог продирања ка Скадру, преко источних планина, долази команда
да се застане. И ту, на освојеној територији Албаније, Ђуришић без пресудне битке, доживљава капитулацију наше војске и велико разочарење у своме животу.
    Павле Ђуришић је знао да то ипак није крај, већ само почетак тешких голготских дана. Брзим покретом враћа своју јединицу у Плав и даје аманет свима да се од оружја не растају, већ да га сачувају за скоре дане. Све што је од војне спреме, оружја и муниције, лежало у Плаву, дали су поузданим сељацима са истом поруком. Тако се ни он, ни његови ратници, нијесу рата одрекли по наредби своје капитулантске владе и савезничке издаје, већ се само повукли у окриљу својих слободарских села и хладних планина за нове дане и нове мегдане.
    У Беранама, поред капитулације и безнадежне трагедије, Павле Ђуришић ипак не мирује. Ту се често сусреће и разговара са виђеним и поузданим грађанима, а нарочито са официрима. Међу њима су капетан Рудолф Перхинек, Словенац, који је с' нама био и остао, капетан Раја Поповић, поручник Мирко Куклић, потпоручник Марко Вуковић, мајор Милорад Јоксимовић, мајор Божо Јоксимовић и брат Василије Ђуришић. Борбе које су 13. јула 1941. године почеле у старој Црној Гори, од Вира до Острога, прешле су и на највећу црногорску нахију - Васојевиће. Дана 15. јула, отпочиње борба, а 17. јула под командом капетана Павла Ђуришића, отпочео је страховити напад на италијански гарнизон у Беранама. Не бројем, колико њиховом одлучношћу да умру или побиједе, Ђуришић приморава италијанску команду на предају. Тако је 18. јула Беране опет било у нашим рукама, а зелени Лим текао крвав испод древног Будима. Неколико десетина наших бораца и грађана главом је платило своју храброст и одлучност. Али тачно 118 мртвих Италијана лежало је по улицама, рововима и касарнама, поред више стотина заробљених и разоружаних, сада већ укроћених освајача.

ВЕЛИКИ СТРАТЕГ ОСЛОБАЂА БЕРАНЕ

    Вођење битке за Беране од 17. и 18. јула, распоред својих бораца и сразмјера снага, откривају у Павлу Ђуришићу не само великог и неустрашивог јунака, соја старих српских сердара и војвода, већ и богомданог војника. Ту, у том бурном ватреном крштењу, почиње и легенда: да Павла Ђуришића обилазе куршуми,
или боље речено: „Смрт га неће иако је тражи". Али, иако је италијанска посада на Лиму савладана, нови освајачки таласи прелазили су Јадран. Допрли су до Берана. Казнена експедиција, или освета Мусолинијеве империје пустошила је седам дугих дана и ноћи. У том помамном рушењу, паљењу и убијању, страдали
су невини: највише жене, дјеца и старци, који су по својим домовима смрт чекали и дочекали. На том послу најстрашнији су били карабињери и одреди фашиста. Али и поред своје политике кажњавања „незахвалне Црне Горе", нијесу у успех били сигурни, па су у помоћ позвали и дивље арбанашке хорде. Обукли су их у своје униформе, и ставили испред себе као претходнице и дали им одријешене руке да раде све што од њих страсти траже. Тако су попљачкани српски домови нестајали у пламену дуж цијелог Лима, а крвожедне руље уживале у тим пакленим призорима. И док се пламен дизао до неба изнад самих села Заграђа, Горажда и Тмушића, Павле Ђуришић је долетио у помоћ са својом јединицом. Подивљале хорде из Бихора и Рожаја доживјеле су своју казну. Остаци су у паничном страху пребјегли границу. Али, побједа над албанским башибозлуком под италијанском командом није значила и побједу над њиховим римским послодавцима.

ГОРЊЕ ЗАОСТРО
ЦРНОГОРСКА РАВНА ГОРА

    Пред њиховим тенковима и дивизијама једини спас биле су планине, које су нас и раније извлачиле из сигурних пораза. Тако се Ђуришић 3. августа 1941. прво повукао у Заучку Гору, а касније прешао у Горње Заостро, гдје је образовао свој Горски штаб. Такоје Заостро постало зборно мјесто свих нацноналних снага. Везе с Дражином Равном Гором још није било. Због тога ће Ђуришић кренути новембра мјесеца 1941. из свога штаба за Србију, Дражу ће наћи у планини Голији крајем те године, са његовим декретима се вратити натраг и у вези с њим спремати нове подвиге.
    Дража још није био министар војске у избегличкој влади, али је био од свих Срба, чак и већине Словенаца признати вођа народног отпора. Између Србије и Црне Горе стајали су не само непријатељски гарнизони, већ до зуба наоружани муслимани Санџака, нарочито Пештера. Павле је увидио да без тога ризичног
пута и без тијесне везе Црној Гори нема спаса. Ово тим прије што су послије протјеривања комуниста из Србије, цијела комунистичка војска склонила у Црној Гори, спремна да је освоји као што је раније била освојила западну Србију. Са тога пута, Ђуришић је, поред упутства о даљем раду, донио од Драже два декрета. По првом је ђенераштабни мајор Ђорђе Лашић постављен за команданта националних снага отпора Црне Горе, а по другом капетан Павле Ђуришић за команданта Лимско-Санџачких одреда.
     Губици италијанске војске у свим борбама по Црној Гори, и сумњив успјех њихових казнених експедиција, наметнуоје Италијанима нову тактику. Тактика се сада састојала у запосједању градова и вароши, заштићених бункерима и бодљикавим жицама, као и одржавање везе између њих, без задирања у залеђа њихова, чак ни у најближа села, гдје се лако може погинути. Та окупаторска изолованост сједне и братска наивност националиста, с друге стране, охрабрила је комунисте и њихове маневре. Сачувани плански у борбама с италијанском војском, из које су првог дана почели узмицати, они су сада слободно по селима стварали своју такозвану „народно-ослободилачку" војску, разне канте производили у нове „радио станице" и припремали атмосферу за претварање националног, ослободилачког рата, у крвави грађански рат.
    Своје рушилачке планове и диктаторске апетите открили су тек у последња два мјесеца 1941. године, када им се нико није надао. Пошто су поубијали гласовите народне прваке, већином крађом и преварама, на разне начине, одлучили су да освоје Васојевиће, јер би тако одвојили Црну Гору од Србије, а своје класне походе наслањали на богато залеђе и Ком планину. Али, Стаљинови измећари нијесу знали да је Васово племе тврд орах, о који су многе силе, кроз дуге вјекове, ломиле своје зубе. Са три стране, прикупљеним снагама из цијеле Црне Горе и Санџака, комунисти су упали у Баре, Лубнице и Равну Ријеку, увјерени да су се тим и устоличили на Горњем Лиму и на горњој Тари. Комунистички потези отворили су очи националистима. Два табора не гледају се више братски. И тако је почела борба или крвави грађански рат.
    Из тих раних дана два попришта су најчувенија: Баре Краљске, а затим Лубнице и Равна Ријека. Националне јединице на првом попришту предводи мајор Ђорђе Лашић, а на другом капетан Павле Ђуришић. Борбе су завршене тешким поразима комуниста, а побједом два елитна официра са пробуђеним народом. Нико тада није мислио на борбе с' домаћим изродима. Све мисли биле су управљене на италијанске гарнизоне. С пролећа 1942. године били су осуђени на теже ударе и успјешније препаде. Комунисти су својим походом на Васојевиће и мучким убиствима народних првака све националне планове пресјекли и народни отпор страховито осакатили у корист италијанских освајача. Пораз у Васојевићима није учинио и крај њиховим плановима и злочинима. Колашин је био постао њихова престоница злочина, одакле су дириговали цијелом својом акцијом у Црној Гори, Санџаку, Херцеговини, Боки, спремајући освету за свој први пораз.
    Тако је Колашин, у коме су се комунисти са Мошом Пијадом на челу, сигурно угнијездили, постао пресудна раскрсница. Према томе, ваљало је расчишћавати са свим комунистичким тврђавама испред Колашина, по коме су црвени пустошили теже него некада дахије по Београду. Борбе по селима низале су се једна иза друге, свака од њих изазвана од стране крвожедних комесара, који су се такмичили у насиљима и злочину. Борба на Равној Ријеци крајем јануара 1942. године добијена је на препад једним ријетко куражним подвигом Павла Ђуришића. Пробијајући се ноћу између јаких партизанских јединица он је изненада напао позадину, управо главну резерву, и тако обезглавио цијелу комунистичку линију. Борбу на Црквинама, између Колашина и Мораче, добио је ноћу, нападом на партизански штаб, који је у паничном бјекству заборавио чак и своју архиву.
    У тој архиви нађено је Титово писмо „другу Марку Ђуровићу" под којим је именом на Тари жарио и палио Моша Пијаде. У писму је дословно стајало: „Скрећем ти пажњу, друже Марко, на значај планинског масива Сињајевине, Дурмитора, Волујка и Маглића, по цијелу нашу сшвар. Ако њих изгубимо, онда је изгубљена и битка, јер ту је кључ цијелога Балкана. Зато тај терен по сваку цијену чувајте и задржите у својој власти".
    Колашин је ослобођен од тешке комунистичке куге 23. фебруара 1942. године. У тим данима довршио се и потпуни процес подјеле између националиста и комуниста широм цијеле Црне Горе, Боке и Санџака. Дакле, мјесецима касније него се то догодило у Србији. Комунисти су у Босни потражили једини свој излаз. Али се ипак Колашина нијесу лако одрекли.
    Послије ослобођења Колашина, тамо прелази штаб Павла Ђуришића из Горњег Заостра. Његово име постаје већ чувено широм долина Лима, Таре, Мораче и Зете. По планинама се хори нова народна песма: „Нема борбе ни мегдана без Ђуришић капетана". Виђени националисти долазе да се сњим упознају и од њега чују савјете за даљу борбу на двоструком фронту. Санџак, Стари српски Рас, је умирен, а усташки покољи по нашој Херцеговини прилично обуздани, или сведени на неколико градова. Преко ослобођеног Санџака, Дража са својим штабом прелази висове Дурмитора, дотиче се кршне Херцеговине и на њеном терену се састаје са војводом Илијом Ж. Трифуновићем-Бирчанином, војводом попом Перишићем, Милорадом Поповићем и осталим херцеговачким првацима, па се враћа и долази у Липово, на обронке Сињајевине. На томе терену остаје од јуна 1942. до 13. маја 1943. године, Дурмитор и Сињајевина постају друга Равна Гора, да би средином 1943. ту трнову и мученичку круну опет вратили нашем легендарном Сувобору.


Павле Ђуришић и ђенерал Блажо Ђукановић у Колашину 1943. године

    Пуну годину дана од ослобођења Колашина до продирања Њемаца у црногорске планине, Италијани се више не осјећају сигурним ван својих посада, бункера и бодљикавих жица. Комунисти нијесу више харали, жарили и палили по нашим селима. Док су се они у Босни спремали за повратак, ђенерал Блажо Ђукановић, Бајо Станишић и Павле Ђуришић хтјели су да их тамо нађу и истријебе. Али, њихове снаге за ту улогу нијесу биле довољне. На Дражину главу пала је уцјена од 100.000 златних марака. Србија је била у вјечитој опасности од тевтонске казне, која је у црно завила Крагујевац и Краљево, а по Хитлеровом кључу стотину за једнога, пријетила цијелој земљи.
    Њемачке и италијанске комбинације по нашој земљи, коју су подијелили, или својим сателитима поклонили, с' једне, и покрет комуниста из Босне ка Неретви, с' друге стране, створили су нову ситуацију, све тежу по нашу националну ствар у цијелој земљи. Битка на Неретви је изгубљена, а њемачка војска са свим модерним ратним арсеналима продрла је до Лима и Таре. Неколико њемачких дивизија угрозиле су Колашин са двије стране, преко Лима код Мојковца и низ Тару код Матешева. Тако је Колашин пао а Павле Ђуришић са стотинама својих елитних бораца 14. маја 1943. године пао у њемачко ропство. Неколико дана раније, Дража је пуким случајем избјегао исту судбину и вратио се преко Санџака и Голије у свој првобитни бастион - Равну Гору.
    Ту почиње ново поглавље и нова етапа уз дугу Голготу која се дизала испред Павла Ђуришића и његових бораца. Борце шаљу на разне стране, у своје многобројне логоре, а Ђуришића у далеке Карпате. Из логора смрти у Стрију, под Карпатима, у коме је смјештен послије дугог пута и страдања, јуна 1943. године,
Ђуришић је побјегао 27. августа 1943. године, дакле послије три мјесеца робовања. Срећа га је служила да се пробије кроз непријатељску Мађарску, у нашу питому Војводину, препуну туђих жбира и ухода. Тек кад је ноћу прешао Дунав, примијећен је и ухапшен. У Ратничком дому, резервисаном за кандидате смрти, одлежао је четрдесет дана. Неки преживјели свједоци могли су у тој необичној кући ледених и мрачних ћелија да виде само костур негдашњег орла из црногорских планина, али не више ведро лице и атлетско тијело Павла Ђуришића.
    Ђенерал Милан Недић, којему је Црна Гора била на срцу као и Србија, дознао је све и учинио све што је могао да у живот врати овога великог јунака, побједника Италијана и комуниста у Црној Гори, свих српских непријатеља али не и Њемаца. Нојбахер, представник ове грубе силе, цијенећи људе и јунаке, као што
их је и Мекензен цијенио, узима на себе одговорност и по Недићевој молби Ђуришића пушта из тамнице. Дочек разбијених остатака његове војске, која је некада бројала од 30-40 хиљада ратника, био је према свим описима тужан.
    Ситуација у Црној Гори, Херцеговини и Санџаку, била је сад сасвим друга. Нови окупатори, Њемци, по примјеру Италијана, нијесу много марили шта се дешава ван њиховог оквира. Мислећи да искористе стару језуитску политику: што горе то боље, помогли су и комунистима да се снађу и опет осиле у истим планинама из којих су снагама Ђуришића и Станишића избачени почетком 1942.
године. Ни политичка ситуација у свијету није била иста. Черчил је све отвореније и неразумније уздизао Тита, а спуштао Михаиловића, као да је морао побиједити само онај уз чије је колено његов син Рандолф.
    И тако је дошло до босанске Голготе. И тамо видимо Ђуришића на челу своје поворке, у двострукој улози: спасавања остатака покошене војске и народа, који се не мири са ропством, Из Рудога одређује армију од 4.000 бораца под командом Захарије Остојића да у Херцеговини ухвате везу са западним савезницима. Али до везе не може да дође, јер су Техеран, друга капитулација у Лондону и спремање Јалте, преломили мач преко наших глава и наше праведне ствари. Тако, беспућа, зима, глад, тифус и синхронизована акција између комуниста и усташа, уз прећутни њемачки благослов, сахрањују све наде у боље дане.
    Битка на Лијевчу Пољу, са њеним страховитим последицама, отвара пред свима сами пакао. У томе паклу нестаје и легендарног војводе Павла Ђуришића, витеза без страха и мане, коме је судбина одрекла право да падне у борби с мачем у руци, као што је са њим раније падао и устајао на многобројним бојним пољима. По једној верзији он је убијен у Градишци 28. априла 1945. године, а по другој у загребачком мучилишту следећег дана. По трећој, која изгледа највјероватнија, он је жив спаљен у Јасеновцу заједно са својих 380 сарадника и официра, међу којима је скоро цио ранији Дражин штаб, на челу са чувеним српским књижевником Драгишом Васићем. И да би и Бог на небу заплакао, а камо ли несрећници на земљи, до ове трагедије у Јасеновцу дошло је седмог маја 1945. године, дакле читав дан послије немачке капутулације, јер су усташке звјери и тим путем морали свијету и историји да покажу, колико су спремнији и вјероломнији од својих нацистичко-фашистичких учитеља и устоличитеља.

ТВРЂИ ОД ЧЕЛИКА ГОРОСТАСНИЈИ ОД КОМА

    Тако је Павле Ђуришић своју каријеру на овом бездушном свијету завршио не само као легендарни јунак и челични војвода, већ и као мученик. Двије особе које су му биле најближе: мајка Ивана и ујак Петар, затворили су очи прије него су сазнали за крај страшне трагедије. Честита старица која му је дала живот, умрла је у босанском селу Подновљу 3. марта 1945. године, а њен брат Петар Радовић, давно чувени четник војводе Вука, затим судија, нестао је у Кочевљу, Словенија, заједно са својим сапатницима, које су издали и небо и земља, и правда и људи.
    Кад послије више предугих година визија Павла Ђуришића долети до нас, ми у њему видимо два лица, једнако лијепа и мила, једнако честита и искрена. Једно припада војнику и ратнику, који је тврђи од челика и горостаснији од Кома. У том својству битке је водио и губио, увијек први на страшном мјесту, гдје смрт
вреба иза сваког стабла, а последњи у повлачењу кад се ломе срца у грудима. У Дражиној војсци све до љета 1944. године, и два, камо ли три унапређења била су велики изузетак, примљена свега у два-три случаја. Први од свих тих изузетака био је Павле Ђуришић и ратни и народни војвода.
    Друго лице припада човјеку и трибуну, какав је Ђуришић био и остао. Док није пустио дугу браду и још дужу косу, он је био младолик, скоро увијек насмијан. Те су црте сад биле прекривене, те нам је Ђуришић личио на старе хајдуке кова Старине Новака, Баја Пивљанина и Вука Мандушића. Био је средњег раста, атлетски грађен, прилично широког и мало прћастог носа, веселих живих очију, ведра лица, и класичног изгледа.
    Кроз кише куршума пролазио је без страха, као да су то маневарски. Фама да га челик заобилази није престала ни октобра 1944. године, кад је на граници Албаније куршум пролетио кроз његове груди. Поред револвера и митраљетке, носио је увијек двоглед, ван борбе и масиван штап. На косматој глави стајала је тешка шубара, као даје с њом срасла. Уједној борби на Тари куршум шубару скиде с главе, али је он мирно врати на своје мјесто, уз ријетку псовку, и настави свој посао. Зато штоје увијек био први у борбеној линији, онје од својих ратника био бескрајно цијењен. А зато што је смрти мирно гледао у очи, цијенећи свој живот мање од других, он је био и вољен и обожаван. Никада у историји ратова, ближег, искренијег и љепшег контакта са својим ратницима није било, нити могло бити.
    Исто тако искрен и узоран био је и контакт с народом. Многи команданти у рату подизали су зидове између себе и ближњих, да би иза таквих зидова што јаче дизали свој култ. Такве зидове Ђуришић је рушио, увијек кад је на њих наишао. Због тога је постао херој, не само у очима бораца, већ и народа, чак и наше интелигенције. Ова није увек склона да прими ни најбољу диктатуру, чак ни у рату, камо ли у миру. Али је она одмах схватила да Ђуришић није ни диктатор, већ народни војвода и трибун, њихов друг и брат једва први међу једнакима. Због тога на Павловом подручју није било ни свађе ни неповјерења. Сви су дјелови чинили нераздвојну цјелину, са њеним неписаним законима и својим старим моралним принципима. Путем лијепе и утјешне ријечи он је своја убјеђења лако преносио на ближње. Ту су разлози што његово име, из незнаног гроба, све љепше сија и љепше ће сијати док је људи и закона, док је хероја и мученика.
    Павле Ћуришић није много марио ни за ратне карте, ни за бусоле. Терен је савршено познавао и по њему се сигурно кретао, као вук по беспућу или орао по сивим облацима. Тактику, стратегију и све војне доктрине цијенио је мање од здравог људског инстикта и разума. Благодарећи њима, он се у свим борбама савршено сналазио. Он би из свих њих као побиједилац испливао да се против нас није окренуо читав свијет. Своје пророчанске очи он је окретао ка Епиру, а не ка Алпима. И да се ударило путем којим је он хтио, данас би и Дража и Драгиша и Павле и Захарија и Мирко и многе хиљаде покошене с њима на Лијевчу Пољу
и у Словенији и у Зеленгори и по мрачним Титовим казаматима - биле у животу, у нади да ће небо послати знамења.

* Ова биографија је рад мајора Милорада Јоксимовића, једнога од првих сабораца и сарадника војводе Павла Ђуришића, од првог до посљедњег дана Другог свјетског рата. У биографију су унијете мале допуне мајора Раја Поповића, начелника штаба војводе Ђуришића и само породични подаци прибављени од његовог брата Васа и сестре Стане Вујошевић

Текст је пренесен из Албума црногорских четника и жртава комунистичког терора Драгољуба Шћекића.