Make your own free website on Tripod.com
 

Комунистички напад на манастир Острог

    Генерал Ђукановић и пуковник Станишић са 23 четника били су се склонили у манастиру Острогу, да би избјегли њемачко заробљавање. Пратња Ђукановића са неколико врло образованих омладинаца, повукла се у манастир прије њемачког продирања. Испред зграде Главног штаба четничких снага Црне Горе и Боке, код Доњег манастира 16. октобра почело је ужурбано окупљање бранилаца манастира. Са балкона говор држи пуковник Бајо Станишић.
    „Јунаци, соколови моји," отпочео је високим и снажним гласом пуковник Станишић, „обавјештен сам са поуздане стране да ће манастир бити нападнут у току ноћи или најкасније сутра, од стране јаких партизанских снага, са циљем да нас потпуно униште и овладају манастиром. За овај напад комунисти су формирали нарочиту бригаду под командом Блажа Јовановића и Николе Поповића. Њихове снаге су двадесетоструко веће и јаче од наших. Помоћи не можемо добити ни са једне стране, јер су све наше снаге заузете борбом. У нашој славној прошлости војвода Мирко Петровић је са 24 своја најхрабрија војника у борби познатој у нашем народу под именом: Девет крвавих дана - бранио од Турака и одбранио манастир Острог. Ја сам спреман на најтеже жртве. Света ми дужност налаже да манастир браним до последње капи крви. Рјешио сам да се повучем у Горњи манастир и да га одатле браним упорно. Ко је од вас спреман да умре у одбрани манастира нека се одвоји на десну страну."
    Не предомишљајући се ни једног секунда, храбри браниоци манастира стали су на десну страну, на челу са командиром штабске чете Радивојем Војводићем, уз спонтане покличе Краљу, Дражи и свом команданту.
    „Витезови моји", наставио је пуковник Станишић, „ја сам се томе од вас и надао. Целокупну муницију и храну што пре пребаците у Горњи манастир. Кад све буде готово известите ме."
    Пребацивање је завршено. Ђенерал Ђукановић и пуковник Станишић са 30 храбрих пратилаца затворили су се у Горњи манастир, док су остали постављени у заседу около манастира. Све је спремно да се непријатељу да најснажнији отпор.
    Бјелопавлићску равницу и острошке греде обавила је тајанствена ноћ. Поручник Радивоје у пратњи двојице четника обилази заседе. Ништа ново. Лавеж паса чује се у даљини. Опрезност је  већа. Заседа од стране Купинова извештава да се осећа неки прикривени покрет. Вероватно да се привлаче... То је њихова стара тактика да нападају мучки, издајнички. Ено их, привлаче се, преноси се полугласно. Клокот тешких митраљеза и прасак ручних бомби објављује да је напад почео. Паклена ватра обасипа положаје браниоца манастира Острога. Стижу и први извешгаји: Непријатељ је овладао Гредама... Две наше заседе су се морале повући. Погинуо је Ђуро Бојовић, судија... Доносе прве рањенике. Ватра је све страшнија а непријатељ све ближе манастиру. Гвоздени обруч све се више стеже. Свака веза између спољних заседа и 30 бранилаца Горњег манастира је прекинута. На одстојању од непуних стотину метара води се страшна борба на смрт и живот. Звук острошких звона тешком клетвом у помоћ зове. Два дана и две ноћи води се крвава борба. Уверени да се кроз борбу, патње и страдање достиже чистота и величина живота, браниоци манастира Острога боре се дивовски. Храбро и мушки одбијају све комунистичке нападе. Комунисти покушавају са горње стране манастира, да га запале са кантама напуњеним пепелом, натопљеним нафтом и гасом. Покушаји остају безуспеха. Са запенушеним бесом комунисти врше даноноћне нападе, али опет без успеха. Прибегавају преговорима. Архимандрит манастира Острога, Леонтије Митровић, спрема подло издајство, нож у леђа у часовима агоније и неколико пута у улози преговарача допази у Горњи манастир. Браниоци одбијају све.
    „Никакве преговоре не примам. Никада жив међу изродима спрског народа," поручује пуковник Бајо Станишић. „Можемо разговарати само преко нишана од пушака и никако друкчије. Између њих и нас леже неколико десетина хиљада српскох гробова, наше браће, очева, кумова и осталих честитих Срба, које они побише и по јамама побацаше. Борба против њих је моја највећа, најсветија и најважнија заповест, којој се морам сав посветити."
    Осамнаестог октобра комунисти постављају тешку артиљерију испред Доњег манастира са намером да униште Горњи манастир. Појава артиљерије тешко утиче на браниоце манастира.„Срушиће га безбожници. Шта да радимо да се манастир очува?"
    Стари ђенерал Блажо Ђукановић прима преговоре, пошто је добио гаранцију од архимандрита Митровића, да ће манастир бити сачуван и да се браниоцима манастира неће ништа слабо десити и одлази у Доњи манастир на преговоре. Преко свога ранијег адвоката, Бошка Бојовића, Јовановић је дао часну ријеч, да се њиховим животима неће ништа догодити ако се предају. Јовановић је рекао: једино, кад се рат заврши можда ће неки од њих бити изведен пред суд; међутим слобода и грађанска права сваке особе биће потпуно загарантована! Пуковник Станишић, његова три синовца, Бора, Војин и Миленко младић од непуних 17 година и Блажо Војводић, остају у Горњем манастиру и настављају борбу. У ноћи између 19. и 20. октобра, физички потпуно исцрпљен, изрешетан рафалом непријатељског пушкомитраљеза, пао је јуначки поред ћивота св. Василија Острошког, нови Обилић - пуковник Бајо Станишић. Његови синовци и Блажо Војводић да не би комунистима живи пали у руке, одузели су себи животе.
    Поред пуковника Баја Станишића и његова три синовца Бора, Миленка и Војина, и Блажа Војводића, који херојском смрћу завршише своје животе у Горњем манастиру: комунистички зликовци, који немају части и морала, те исте ноћи, и поред дате часне речи, сасекли су секирама седог генерала Блажа Ђукановића, команданта националних трупа Црне Горе и Влада Дамјановића, председника општине, и стрељали: др Јова Тошковића и потпуковника Јанка Пајевића и његова два сина Бору и Бранка, студенте, адвоката Бошка Бојовића, Ђуру Бојовића, поручника Воју Вујовића, поручника Луку Радуловића, чиновника Мила Вујовића, капетане Ђорђа Бецића и Радоја Ћетковића, чиновника Јована Стругара, студенте Љуба Радовића и Милутина Рајковића, председника општине Илију Поповића, чиновника Влада Павићевића, наредника Брајовића, и чиновнике: Петра Салају, Благоја Андрића, док је Светозар Грандић, невероватним случајем бегства са стрелишта успео да се спасе.

Пуковник Станишић у Манастиру Острог

Ваше Високопреосвештенство!

    У вези Ваше усмене наредбе од 12. новембра тек. год. част ми је поднијети следећи извјештај о разорном раду комуниста у подручној ми шобаићкој парохији и околини.  Дана 13. октобра 1943. год. разбојничка комунистичка банда напала је највећу народну светињу Свети Манастир Острог, гдје се чувају свете мошти Острошког Чудотворца Св. Василија. Послије петодневне борбе комунисти су успјели да убију вођство Националног покрета и још 22 национална борца. Губитком тих Острошких бораца настала је страховита пометња у народу, тако да су комунистичке хорде уз мјестимични отпор само појединих породица, за непуних 15 дана успјеле да загосподаре лијевом обалом ријеке Зете. Највећу подршку комунистима дала је позадина, која се крила под видом националиста, а особито рђаву и подмуклу улогу одиграла је женска омладина. Све националне породице, које се данас налазе под доминацијом партизанске власти комунисти пљачкају до голе коже, а ко им се успротиви одмах га убијају на лицу мјеста. За сада у парохији немогуће је пароху ма шта предузети, већ се повукао са групом националиста у Даниловград.  Комунисти се служе свим средствима у борби противу народа и Светосавске Цркве, мобилишу принудно читав народ, али женска омладина много се брже опредељује него мушка.  Интелектуалци су врло пасивни, неодлучни и са таквим радом стварају код народа врло рђаву слику. Њихов опортунизам је индиректно одобравање комунизма.  Комунисти употребљавају Црквена гробља за шанчеве у борби против националиста. Свих националних жртава у борби у Острогу и ван Острога до данас било је 31 (тридесетједна). Националне жртве у Острогу закопане су у двије раке од стране комунистичке авангарде (Италијана) на њима својствен начин.  Но и поред све тежине половина парохијана се држи добро и будно чека да им се помогне да стресу јарам комунистичких зликоваца.  С помоћу Бога надамо се да ће се опет доћи да се слободно принесу благодарне молитве за спас нашег напаћеног народа.

Цетиње, 12. 12. 1943. г.

Привремени парох шобаићки
Милош Перовић, свештеник
(Рукописни извјештај свештеника Милоша Перовића, привременог пароха шобаићког, Митрополиту М. бр. 3252/12. 11. 1943. г.)

КОМУНИСТИЧКИ НАПАД НА МАНАСТИР ОСТРОГ

    Овај документ има велику историјску вриједност и биће незаобилазна грађа за све оне историчаре који ће се убудуће објективно бавити проучавањем Другог свјетског рата и братоубилаштва у Црној Гори.   И у извјештају свештеника Милоша Перовића, привременог пароха шобаићког, који је и данас жив, и у бесједи митрополита Јоаникија на четрдесетодневном парастосу страдалим националистима, који је одржан у Цетињском манастиру, види се да су комунисти за овај напад на национални штаб у манастиру Острогу били обилато помогнути од стране Италијана.  Митрополит Јоаникије је на то указао следећим ријечима: "Удружени са олошем из разних крајева и са италијанским војницима, који су их богато снабдјели најновијим оружјем и муницијом, они су дошли под Острог 12. октобра о. г. да потраже оне који су се против њих борили".  Свештеник Милош Перовић на сарадњу Италијана и партизана указује ријечима да су Италијани били комунистичка авангарда.  Очигледно је и јасно како је и на који начин извршен овај напад у коме су пале главе најбољих синова Црне Горе и Брда и то: ђенерала Блажа Ђукановића, пуковника Баја Станишића, Јанка Пајовића, Ђорђија Бецића, Радоја Петковића, Воја Вујовића, Душана Стругара, Јована Стругара, Љуба Радовића, Луке Радуловића, Бранислава Перовића, Мила Вујовића, Вида Петковића, Милутина Рајковића, Илије Поповића, Влада Павићевића, Јова Тошковића, Влада Дамјановића, Миленка Станишића, Војина Станишића, Бора Станишића, Петра Шолаја, Блажа Војводића, Светозара Грандова, Бошка Бојовића и Ђура Бојовића.  Поред многих других доказа и ово је доказ о великим револуционарима који су били вољни да се удруже и са црним ђаволом у борби против Бога, Свете Цркве, Светога Василија и српских јунака.


Јово Тошковић

    Једини преживели, неки Благоје из Васојевића, кад су их повели на стрељање, имао среће, не погоди га метак, он пане доле, правио се мртав и кад су му одело и цокуле скидали, бацили га у јаму, он искористи прилику кад су партизани били неопрезни, дигне се из "мртвих", баци се у бијег, пуцали сви за њим, опет га метак не погоди...Скривао се у шуми три дана, онда дође у наш штаб. Од њега сам чуо како је било.
    Ситуација безнадежна. Узалуд су звонила острошка звона, помоћ тражећи. Нико да крене опкољеним четницима.
    Партизани понуде Бају Станишићу, не да се преда, него да пређе на њихову страну, даће му сектор да командује, само да призна њихов врховни штаб. Бајо одбија.
    Онда обећају четницима да ће их пустити кућама, само да се предају, да се не пролива братска крв. Изађу, мирно предају оружје, партизани их поведу у Доњи Острог. Саслушају их мирно, дају им вечеру...А онда у глуво доба ноћи, све их повежу, изведу - као морају да беже, долазе Њемци - и пострељају их.
    Ђенерал Ђукановић предао се, није желео да светиња острошка страда у борби у којој четници нису имали никакве шансе. Са њим се преда и Дражин изасланик, др. Тошковић над чијим лешом су се партизани највише церили.
    "Дођите да видите Дражиног министра!"
    А Баја Станишића метак погоди док је пуцао, погибе на прозору манастира. Три његова рођака не хћеше им живи у руке, изврше самоубиство...

Сведочење Благоја Јововића
Из књиге Тиха Бурзановића "Два метка за Павелића"