О трагичној битки на Неретви 6. и 7. марта 1943. године титоисти веђ 50 година трубе као о сјајној побједи врховног бравара, која је резултат његове «генијалне стратегије», итд. Истовремено они упорно ћуте о свом страшном моралном поразу, оличеном у издаји и савезништву са Њемцима, усташама, Италијанима и Бугарима, који су огромним снагама напали малобројну војску војводе Николе Бојовића од свега 700 људи, а не 7000, како тврде титоисти. Војвода Никола Бојовић растјерује димну завјесу комунистичких лажи о трагичној и поучној бици на Неретви.
     Кад је шефа енглеске мисије, при Дражином штабу, Хадсона, замијенио пуковник Бејли рекао је (Енглези нам се нијесу обраћали писмено, већ све усмено) да ће се савезници, Енглези и Американци, неизоставно искрцати на Јадранском приморју у пролеће 1943. године. Тада смо ријешили да онемогућимо унутрашње непријатеље, усташе и комунисте, да нам ударе у леђа. Зарија Остојић је отишао у Калиновик, а мене је одредио да средим усташе у Буковици. Павле Ђуришић са својих 6000 четникa требало је да иде на Неретву. Међутим кад сам се вратио на Жабљак, телефонира ми Дража: «Никола, хитно крени усиљеним маршем на Неретву». И ја сам тада, први пут, скочио: «Чича, поднеси оставку».
     Невољно сам кренуо на Неретву. Партизани су већ били дошли на Прењ и ја сам их тукао на Прењу. Тито ми је срушио мост испод носа. Дан раније они су склопили онај чувени споразум са Њемцима у Загребу, дакле 5. марта 1943. године. Војислав Лукачевић ми је, у вези с тим, донио депешу. Командант Сарајева јавља да је комунистички ђенерал Велебит дошао са делегатом код њемачког ђенерала у Сарајеву, да су склопили споразум – да се комунисти и Њемцимеђусобно не нападају, већ да удружено нападају само снаге Драже Михаиловића. Кад је комунистички ђенерал отишао, њемачки ђенерал је задовољно трљао руке.
     Овом извјештају Воје Лукачевића, ја на моју велику жалост, нијесам повјеровао. Знао сам да су комунисти ништарије, али да су толико пали у каљугу издаје, па да са окупатором склапају савез против четника, то нијесам могао повјеровати. Ту трагичну заблуду смо скупо платили. Ноћу између 6. и 7. марта на моје мале снаге од свега 700 бораца напало је више хиљада комуниста с десне обале Неретве, те јаке усташке снаге и Њемци с леђа и из Коњица. Нијесам вјеровао да је то могуће. Та трагична заблуда учинила је да прихватим битку, коју с обзиром на овај савез удружених непријатеља, нијесам смио прихватити, и ту сам осакаћен: 78 мртвих и око 50 рањених.
     Повлачио сам се. Код Калиновика сам нашао Зарију Остојића. Упозорио сам га на бројност удружених непријатељских снага. Нас је било свега око двије хиљаде бораца. Само комуниста, од којих су добар број чиниле дојучерашње хрватске усташе и домобрани, било је много више. Са њима су нападале јаке снаге Њемаца, усташа, Бугара, Италијана и других окупатора и квислинга. Ђенерал Дража Михаиловић је преузео команду над малобројном четничком војском и лично руководио одбраном од удружених нападача. Ја сам био тешко рањен. Половина мојих четника је избачена из строја.
     Вратимо се поново Неретви. Колико се четника ту заиста борило и како су били наоружани?
     На лијевој обали Неретве била је само Прва и Друга Дурмиторска бригада. Укупно нас је било око 700 бораца, а комуниста и њихових страних и домаћих савезника више хиљада. Ја сам имао свега два пушкомитраљеза и један митраљез. Комунисти су добили оружје од Њемаца и усташа, свака десетина је имала митраљез. Према томе, обична је лаж да нас је на лијевој обали Неретве било неколико хиљада. Зашто нас није било више тамо? Ево зашто: наређено је било да шест хиљада четника Драже Михаиловића под командом Павла Ђуришића иде на Неретву. Ђуришић није извршио то наређење и није отишао на Неретву. Мој задатак није био да идем на Неретву, него Ђуришићев. Зарија Остојић је мени лично рекао: «Никола, ово је историјска грешка». И била је историјска грешка.

Сведочење војводе Николе Бојовића

    Прва и Друга дурмиторска бригада су од села Бијеле проћерала партизане са лијеве обале Неретве. Одатле су се упутили према Јабланици. Стигле су у село крстац два километра од Јабланице. Када су стигли у Јабланицу није било никакве војске. Мост је био срушен, тако да је један дио и то онај до града, избачен из лежишта, пао до саме воде, а други дио је остао у свом лежишту на оној страни до тунела. Преко моста се могло прећи на другу страну преко прагова, као низ неке мердевине. Те ноћи су се вратили у село. Сутрадан увече је постављена стража у бункеру код моста. Нису очекивали напад на оваквом непогодном терену. међутим партизани су искористили ноћ и буку ријеке да пређу преко моста. Бомбама и рафалима из аутоматског оружја су побили цијело стражарско одјељење. Дата је узбуна и сви су изашли на положај. Партизани су покушали да кроз тунел нападну четнике иза леђа. То је осујећено. Међутим мост под таквим углом није био под четничком ватром, па су партизани несметано прелазили и залазили четницима Прве дурмиторске бригаде иза леђа. Када су схватили да су им партизани иза леђа дошло је до неконтролисаног повлачења, које се претворило у право бјекство. Комплетан Буковички батаљон је дезертирао. Овоме је допринјела пропаганда комунистичких симпатизера којих је било доста у овом батаљону. Никола Бојовић је са остатком бригаде остао на положају код моста до јутра кад је наредио повлачење према Крсцу. За све вријеме Друга дурмиторска бригада није улазила у борбу. Око 10 сати партизани су и њих напали па су били принуђени на повлачење. пружајући непрекидно отпор Никола бојовић напушта Коњичку котлину и излази на Борачко језеро а одавде у правцу Главатичева.

    Директива број један предвиђала је да се партизани задржавају на најужем могућем простору. То је планирано у Михаиловићевом штабу, углавном од мајора Зарије Остојића ( чика Бранко) и Боривоја Радуловића. Обојица су лично покушали да примијене ту директиву у области Калиновика.
    Пред битку мајор Радуловић је пријешао на планину Прењ, ради обједињавања националних снага, чија је јачина била око 20 хиљада, а комунистичких око 25 хиљада са преимућством у погледу наоружања.
    Мајор Андрија Весковић са својим одредом разбио је Четврту комунистичку дивизију и доспио до Широког бријега, али се морао повући на лијеву обалу Неретве због појаве њемачко-усташких снага које су наступале тим правцем.
    Четничке јединице биле су у повлачењу. Мајор Остојић је одмах тражио од Михаиловића да пошаље у помоћ Ђуришића са јуришним јединицама, што је и урађено.
    На калиновичком платоу Павле Ђуришић је водио тешке и крваве борбе 23. марта 1943. године, са својим елитним јуришним бригадама, противу комуниста под командом Пека Дапчевића. Борба је ту трајала 36 часова. Партизани су били добро наоружани, више од половине имали су аутоматска оружја. Заробљени партизани, када су упитани зашто се не повлаче, одговорили су: „Не можемо! Позади, с леђа су комесари са откоченим обарачем у рукама. Ако би неко покушао да се повлачи без претходног наређења, био би стријељан на лицу мјеста". Ови заробљеници су такође изјавили: „Ако би се Ђуришићеве јединице бориле заједно са партизанима, нико нас не би зауставио до бугарске и грчке границе". Тако су говорили партизански лидери. Када су се партизани увјерили да не могу одбацити Ђуришића са његовим четницима, а још мање разбити, онда су покушали да их нападну с леђа и онда одсјеку, опколе и тако униште.

    Дража и Павле повукли су трупе највећом брзином према Фочи. Уздуж ријеке Дрине, близу Фоче, Павле Ђуришић је организовао још једну ударну бригаду, под командом храброг капетана Лека Лалића.
    Према најновијем распореду, главнина, слабо наоружана, Павлових јединица заузима одбрамбене положаје дуж ријеке Дрине. Врховна команда је одредила линију одбране: од Фоче, ријеком Дрином до Шћепан Поља, па даље ријеком Пивом до Брезана, а онда преко Брезана до Јаворка на коме су били Италијани. Изгледало је да се фронт стабилизовао. Прије преласка партизана преко Дрине, Павле Ђуришић је покушао да са јуришном бригадом преко Вучева заобиђе партизанско десно крило и нападне их из позадине. У међувремену је стигао курир с извјештајем да су партизани пријешли Дрину, те се он морао вратити. Партизани су заобишли Фочу у којој су били Њемци, и код села Устиколине (између Фоче и Горажда) која је била усташко гнијездо прешао Дрину. То је била Трећа санџачка бригада. У исто вријеме стижу и источнобосанске бригаде преко Романије и крећу према Пљевљима и Колашину. Према писању Сима Лековића у књизи "Мартовски преговори", ове јединице су добиле наређење од Тита да одмах крену у правцу Санџака, а наредбу им је доставио Велебит у пратњи Њемаца у блиндираним колима. Командант у прво вријеме није хтио да изврши наређење, јер је сумњао да се ради о превари кад је видио Велебита са Њемцима. Провјерио је преко радио везе и кад је добио потврдан одговор кренуо је, стриктно се придржавајући наредбе да не напада ни Њемце ни усташе. Прешао је преко моста у Горажду у коме су били Њемци и усташе, и нашли се четницима иза леђа. Развила се жестока борба на простору од Фоче према Челебићу у којој је рањен и Никола Бојовић, али није напуштао борбу. Овдје се налазио и чича Дража и замало да буде заробљен. лично је он повео један вод на јуриш и извршио пробој. Комунисти су заузели Челебић и повлачење за Санџак је било онемогућено. Све четничке јединице су се повукле на линију Мојковац Колашин Морача Крново Војник Јаворак. У овим јединицама није више било комунистичке пете колоне, јер су у претходним борбама одступили сви који су били за партизане.

    Битка на Неретви је изгубљена. Овдје се пренебрегнуло начело војне сратегије да је боље непријатеља прецијенити него ли потцијенити. Директива број један није била прагматична, што се Михаиловићу грдно осветило. Павле Ђуришић са својим елитним јуришним бригадама требало је да учествује у почетној фази битке као искусни командант и прекаљени борац, а не да га позову тек када је битка била скоро изгубљена.
    У Србији је тада било довољно неангажованих бригада и корпуса, чије би присуство на Неретви добро - дошло. Али је њиховим командантнима требало наредити из Главног штаба покрет за Босну, гдје су се укрштала бојна копља између окупатора и самих идеолошки поларизованих устаника.