Make your own free website on Tripod.com

 

МАРТОВСКИ ПРЕГОВОРИ

    Преговори између Тита и Врховног штаба НОВ (?) и ПОЈ с једне стране и њемачког окупатора с друге стране одвијају се у вријеме кад је Други свјетски рат већ био „потрошен" са двије своје трећине. Иако ово нијесу били први преговори између Тита и окупатора, свакако јесу далеко најзначајнији, јер је Тито овдје изнио неке предлоге стратешке далекосежности, којим би (предлозима) да су од њемачког окупатора прихваћени сасвим сигурно отишао „на буњиште историје", а партизански покрет би се распао, у сваком случају не би слиједио оне које је до тада слиједио, а који су га и до тада и по тада жестоко обмањивали и њим манипулисали. Став Хитлера и њемачке Врховне команде био је „с бандом се не преговара", „с бандом се само разговара о полагању оружја", „банда се уништава", а за Хитлера и његову Врховну команду „Титове банде" су побуњеници противу легалне власти и самим тим немају никакав легитимитет. Легална власт је била Влада у избјеглиштву (у Лондону), њен министар одбране био је на челу ЈУВУО - Четника, и то је за Хитлера био легалан противник, с којим се самим тим могло и разговарати и преговарати, но овај други противник, Четници, никад током рата Њемцима није нудио споразум какав је нудио Тито, ни тајно, ни јавно. Владу у избјеглиштву у Титов(ск)ој историографији врло често знају називати Избјегличка влада, што је свакако близу агитпроповској ујдурми за обмањивање јавности, науци далеко. Јер Владу Краљевине Југославије нијесу у Лондону формирале избјеглице, већ парламент: овдје, у земљи, прије рата, а својим склањањем испред окупатора она је (ма колико била немоћна) и те како допринијела очувању континуитета државе, што је знатно олакшало продужење субјективитета и државног капацитета Југославије као државе (независно од облика уређења) на међународном и унутрашњем плану. Неадекватност „научног" назива „Избјегличка влада" сурово демантује стварност садашње државе, јер није познато да су било у Србији, било у Црној Гори, било негдје у Европи Срби - избјеглице формирали своју владу, а има их, нажалост, и превише, на све стране.
    Повод за читаву серију преговора Тита и ВШ нађен је у заробљавању њемачког официра Штрекера. Наиме, 4. марта 1943. године заробљен је мајор Артур Штрекер, командат 3. батаљона 738. гренадирског пука, 718. пјешадијске дивизије Вермахта. О том је одмах обавијештен Тито и Врховни Штаб, који су догађајем били одушевљени „јер се радило о првом њемачком вишем официру кога су партизани заробили" (М. Лековић). Прошло пола рата и тек тада успјели заробити тако висок чин - мајора. Просто смијешно. Још је смјешније што се ни то није десило у борби, већ је мајор дошетао међу партизане, мислећи да је ту његов батаљон. Наиме, мајор Штрекер је био са својим батаљоном на положају код Горњег Вакуфа у Босни, па желећи да се упозна са ситуацијом сајединицама десно и лијево од његове пошаоје у Горњи Вакуф да се у команди пука лично обавијести. Док је он био у Вакуфу његова јединица је промијенила положај у сукобу с партизанима. Не знајући за то Штрекер је ушетао право међу партизане, претходно отпустивши и пратњу која му је од команде пука дата.


 Коњиц, 18. марта 1943. С лијева на десно: Милован Ђилас, Филип Кљајић, Мијалко Тодоровић и њемачки мајор Штрекер

    Било како било „заробљавање" њемачког команданта (батаљона) од стране Тита и ВШ не само што је дочекано као триумф, већ је и врло вјешто искоришћено као повод за читаву серију сусрета, разговора и преговора између Тита и ВШ и њемачког окупатора. Најприје се покушало доћи до података о њемачкој војсци, њеној бројности, снази и распореду, за шта је као извор првога реда требао да послужи „драгоцени заробљеник" (М. Лековић). Иако „извор" доиста није имао висок ранг од њега су се покушала добити и таква обавјештења као што је: политички став Хитлера и њемачког врха према четницима, партизанима, савезницима, трајању рата и слично. Али од тога није било ништа, све је остало на неуспјелом покушају „због одбијања немачког официра да да било каква обавештења". Но, ако је „драгоцени заробљеник" одбио да да „било каква обавештења и одлучио се за ћутање, Тито и чланови Врховног штаба (Политбироа, ЦК итд) били су врло глагољиви и надуго и нашироко подвргли су га „политичкој настави". У тој „настави" централно мјесто заузимао је став Тита и ВШ да њемачког оку-патора не сматрају својим најзначајнијим противником, чак ни противником уопште, што само од Њемаца зависи, већ да четнике сматрају својим главним непријатељем и да им је циљ борбе „коначно уништење четника". О овоме је опширно писао мајор Штрекер у свом „Извјештају о заробљавању" у коме је дао доста оштроумних, интелигентних и за њемачку страну драгоцјених запажања, што истиче и друга страна,  сматрајући извјештај углавном објективним. Било је ту доста појединости о противнику: „састав и руковођење", „опрема и наоружање", ми „служба везе", „здравствено стање" и друго, а кад говори о исхрани мајор Штрекер и нехотице наслућује каква ће бити „једнакост" у „свијетлој будућности". Исхрана трупа је углавном слаба, али „за штабове постоје посебне кухиње и тамо је храна добра", каже „драгоцени заробљеник". У писму... али, пустимо Штрекера: „замољен сам да напишем једно писмо немачкој команди у коме се у вези ранијих предлога - тражи што хитнији састанак команданата и ДОДЕЛА ТЕРИТОРИЈА" . О каквим је територијама ријеч? Тито и ВШ сматрали су да би било добро да им се обезбиједи нека територија на простору Краљевине гдје би се они обрачунали са четницима, и своју власт ту успоставили од Њемаца неузнемиравани. Предлагали су да то буде Санџак (Србијански, Црногорски, Босански), јер Њемци ту имају најмањи интерес. По себи се разумије да су Тито и ВШ обећали да неће предузимати никакве оружане акције противу њемачких окупатора, против којих су „устали", како каже, већ преко пет деценија дугу причу. Ову беневолентност и лојалност окупатор је одбио.
Овдје је, у вези с овим преговорима и током самих преговора, читав низ заплета и односа наше тадашњице јарко освијетљен, но деценијама касније над њима је било угашено свијетло науке однос Тита (и врха КПЈ) према четницима, Њемцима, усташама и НДХ, суштина и смисао партизанске борбе, као и њен крајњи циљ, однос Тита према фашизму и борби против њега, однос Тита према Коминтерни, однос Тита према савезницима и могућој оружаној борби противу њих однос Тита према окупатору (њемачком и осталима) као некој пролазности против које се није потребно посебно ни борити јер „окупатор ће ионако отићи", итд. итсл. Свакакоје овдје битан и однос окупатора (Њемаца посебно) према партизанима, четницима, усташама, НДХ. цивилном становништву окупираних територија, ратним заробљеницима и сл. На некима од ових питања ћемо се задржати покушати да их освијетлимо из саме документације, која је, како се жале и историчари, веома оскудна, поготову кадаје ријеч о партизанској, Титовој, страни, што није ни чудно, напротив - веома, веома је разумљиво: историја, „наука" и „истина" је била у њиховим рукама, а по овом догађају, с разлогом су закључили, није „згодно" чепркати.

Нуђење преговора. Титови предлози. Одређивање делегације

    Одржано је савјетовање на највишем нивоу како би се заузели ставови у вези преговора с Њемцима, уколико их ови прихвате, утврде, предлози који ће се изнијети њемачкој сгтрани, и одреди делегација која ће на тим преговорима заступати Тита и ВШ. У то вријеме између Горњег Вакуфа и Прозора налазио се скоро читав капејотски врх, који је уједно био и врх партизанских оружаних снага, јер ријеч је о персоналној унији, која ће уз ова два након завршетка рата додати себи и атрибут носилаца државне власти. Закључено је да се Њемацима понуде преговори које ће овога пута, рачунало се, прихватити, јер партизани имају у рукама њиховог досад с највишим чином заробљеног официра - мајора. Затим је закључено да се пред њемачку страну изађе са више предлога суштинске природе, које ће партизанска страна усмено, изложити у непосредном контакту са делегацијом коју одреди њемачка страна, а која ће бити, надао се Тито и ВШ врло високог нивоа. С обзиром на очекивања, квалитет и суштински значај предлога који ће се Њемцима изнијети одлучено је да делегација буде на највишем нивоу:
професор Милош Марковић (Милован Ђилас) члан политбироа КПЈ, Констан-тин-Коча Поповић, командант Прве дивизије НОВ (?) и ПОЈ и др Владимир Петровић (др Владимир Велебит) шеф Војно-судбеног отсјека при ВШ (??), који ће деценијама касније с намјером да опере своју биографију од ове историјске „части" за себе изјавити да је био само преводилац.
    Одлучено је да се све ово одвија у строгој конспирацији, што ће рећи највишој могућој тајности, са знањсм једног врло уског круга цекаовских „посвећеника", а иза леђа оних у име којих се наводно преговара, партизанског борачког и командног састава, који је на овај начин био сведен на ниво бесловенског пука.
Претјеривање с „конспирацијом" може, као у случају ових преговора, прећи у гротеску. „Конспиративно" име на пуномоћју за преговоре Миловану Ђиласу било је Милош Марковић, професор дакако, а то је било име „давнашњег, не много познатог црногорског јунака", како сам каже, „а право име, одвећ познато непријатељу, није хтео да открије" (М. Лековић). Колико је ово било смијешно и „конспирација" успјешна свједочи догађај из Горњег Вакуфа гдје су почеле серије преговора, наставиле се у Сарајеву, и у неколико наврата у Загребу. За вријеме преговора у Г. Вакуфу Кочи Поповићу је пришао један њемачки официр, честитао му рођендан (14. март, 1908.) и, уручио пригодан поклон. Протурити нeког измишљеног професора Марковића. сакрити идентитет Ми-лована Ђиласа оннма чији посланик из ]3агреба (Зигфрид Каше) пише у Берлин:
„Пошто смо стално добро обавијештени о догађањима у Титовом табору, не постоји опасност да се разорачамо" политичка је наива првог реда.
    А загребачког адвоката др Велебита слати тамо као др Петровића напросто је смијешно јер: зна га пола Загреба, а добро га зна и Глез Хорстенау, њемачки генерал и друг и пријатељ Велебитовог оца Љуба, некад такође аустријског генерала. Слабости овакве „консппрације" морали су бити свјесна сва три члана делегације којима се интелигенција не може спорити, па би се с много више вјероватноће могло закључити да је ова силна тајновитост била намијењена сопственим јединицама и сопственом народу.
    Оволико намигивање Тита и ВШ Њемцима и са Њемцима, није могло остати потпуно сакривено, чак ни за једног тако суптилног господина какав је био Сава Ковачевпћ-Мизара, којије, „лукаво се смејући" рекао Ђиласу: „Немојте ви почем, да нас измирите с Њемцима!" -свједочи сам Ђилас.
    Чињеницу да је др Велебит говорио неколико језика Ђилас и врх КПЈ оцјењују веома повољном с аспекта „конспирације" јер је на тај начин круг упућених у тајне послове Тита и ВШ сведен на најмању мјеру, тј. могућност да дође до „провале", тако честе међу комунистима, сведена је на минимум, али, што није небитно, и у случају потребе један извор је лакше „пресушити" него више њих.
    Преговори су ипак били исувише значајан догађај да би остали у потпуној „конспирацији", како су жељели Тито и ВШ. Иако мало, нешто трагова је ипак остало, нарочито са њемачке стране, али и са партизанске. И то што је остало било је сасвим довољно да се сагледају бројни значајни ставови и односи, од којих су свакако најзначајнији: Титов (и ВШ) однос према четницима, четника према партизанима, Њемаца према четницима и партизанима, Титов према фашизму и савезницима...

Четници - главни Титови непријатељи

    Њемачки и партизански извори уједном су потпуно сагласни: Тито је четнике, а не окупаторе, сматрао својим ' основним, главним непријатељем, јер их је сматрао представницима и браниоцима легитимитета постојеће државе, Краљевине Југославије , чијем је рушењу без увијања приступао и то објављивао. То је било у толикој мјери евидентно, и ријечју и дјелом да би уобичајеном и многослављеном и хваљеном називу НОР много боље одговарао назив античетнички рат. Важно је било сломити четнике „и због будућности", јер је то осигуравало преузимање власти од стране КПЈ, а што се окупатора тиче борба против њега је била у другом плану само одбрамбена, никако офанзивна, а кад је већ окупатор ту ваљало га је на сваки начин искористити за сламање четника. Зато је Титова борба била побуна, и то оружана, противу сопствене државе, а не противу окупатора. У досадашњем тексту стављали смо „?" (знак питања) иза кратица НОВ и НОБ из разлога што сматрамо те називе неадекватним, јер све што се догађало указује на то да је у циљу освајања власти Тито партизане и партизански покрет покушао закулисно претворити у партијску (а не народну) војску, у покрет за рушење постојеће власти и преузимање власти од стране Тита и КПЈ. Сагласно претходном није ријеч о народно ослободилачкој борби, већ о борби за освајање власти. Но многе те закулисне игре, у којима се исказивала суштина Титове мотивације и акције, ма-естралном манипулацијом успјеле су се представити у битно другачијем свјетлу, па све што је рађено рађено је за протјеривање „мрског окупатора", који Титу уопште није био мрзак јер „окупатор ће ионако отпћи", али је, окупатор, уприличио мутно вријеме, у коме је Тито видио шансу да се дочепа власти, и у томе успио.
    Велебит у својој изјави датој 1967. године („О разговорима с Немцима") између осталог каже: „... добили смо задатак да немачком команданту изјавимо (...) да не сматрамо Немце нашим главним противницима, већ четнике, и да смо спремни да са њима (Њемцима) поведемо преговоре који би могли довести до обуставе борбених акција." Документ „који је Велебит на њемачком језику издиктирао штапском писару" након преговора : са командантом 717. дивизије генералом Диполдом много је одређенији и тврђи, а тачка 3. која Тита, ВШ и КПЈ врх легитимише као борце за сопствену власт, а не као борце против окупатора била је разлогом укривања, зато су делегати у свим разговорима са Њемцима (Г. Вакуф , Сарајево, Загреб) инсистирали да остане у тајности, јер уколико би то доспјело до ушију и свијести партизана и народа било би јасно да предводнике интересује нешто сасвим друго од онога што на сав глас причају. И како бранити став:
3. "Команда НОВ Југославије сматра:
а) да (...) не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране.
б) НОВЈ сматра четнике главпим непријатељима.
4. "предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и НОВЈ". Дакле, јасно, да јасније не може бити о каквом се покрету ради: за ослобођење од окупатора, или за освајање власти. Документ су потписала сва 3 члана деле-гације, дакле, и "преводилац". Ово потврђује и забиљешка у штабу њемачког опуномоћеног генерала у Загребу, у којој се под тачком 4. каже:
"Они изјављују (делегација) да се не боре против хрватске државе, и НИ У КОМ СЛУЧАЈУ ПРОТИВ ЊЕМАЦА, већ искључиво против четника".
Те ставове Велебит је јасно изложио приликом реферисања у обавјештењу одјељења Штаба 718. дивизије Вермахта, 31. марта 1943, о преговорима које су делегати Врховног штаба НОВ (?) и ПОЈ са Њемцима водили у Загребу:
- "Немци (...) ће по завршетку рата напустити земљу.
- Ми (...) тежимо да створимо Југославију у којој (...) неће владати само Срби. Због тога у националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља, пошто они теже да створе Велику Србију, а нас да истисну". Не каже кога то подразумијевају под "нас", и о каквом "истискивању" је ријеч. И даље:
- Под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против њемачке војске, нити да наносимо штете њемачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе, а такође и интересима саобраћаја. Ми не тражимо никакву противуслугу. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили."
    На преговорима су "Титови опуномоћеници поново понудили обустављање борби", Њемци су то поново одбили, јер став Берлина је био да су партизани "банда", њихова борба самим тим нерегуларна. То, ипак није сметало Титу и ВШ да већ 29. марта издају наређења источнобосанским јединицама:
"...не сукобљавајте се са Немцима, не предузимајте ма какве акције на прузи... Најважнији наш задатак.. уништити четнике..." 29.03 -1943. г.
С другарским поздравом
Стари, Марко, Црни" (Тито, А. Ранковић, С. Жујовић)
Окупатор, дакле, није непријатељ, сопствени народ јест. Био је то прави шок чак и за искусне партијско-партизанске кадрове, за борце поготову:
"Он нам исприча ствари у које први мах нисмо повјеровали" биљежи у ратном дневнику, 1. априла 1943. Даниловић запрепашћење Штаба 6. источнобосанске бригаде, када им је ову "политику" изложио делегат ВШ др В. Велебит. Било је одбијања наређења, напада на Њемце и послије овога од стране партизана, па је Тито уприличио састанак са командним кадром источнобосансих јединица да би им утувио "правилно тумачење", за што су завјереници увијек имали опробана и успјешна средства.
    И док је преговарачко-ратна идила између Тита и окупатора била на дјелу Д. Михаловић је збуњено и резигнирано извјештавао предсједника Владе С. Јовановића:
"Комунисти и даље воде преговоре са Немцима, којима је циљ да нас одвојено уништавају, употребљавајући на првом месту комунисте против нас." Комунисте, видјесмо у ову сврху није било тешко употријебити, напротив, но Титов проблем је био у томе што у партизанским јединицама није било више од 15% комуниста у борачком саставу, и то углавном у руководећим структурама. Али независно од Тита Њемци су имали свој план за уништење четника, операција "Шварц", о чему је био и закључен споразум у Риму са италијанским савезником. Тако је окупатор планирао да уништи свога сарадника - "сарадника окупатора", рекла би титовска историографија. Али ова лаж се деценијама морала понављати као истина без призива.

Титов однос прeма њемачком окупатору

    У свим преговорима Титови делегати свих нивоа истицали су хуман однос партизана према њемачким заробљеницима, што је доиста било тачно, и о чему су свједочили и сами њемачки заробљеници, и њемачки званичници у својим извјештајима у Берлину. Да ли је то заиста био хуманизам? Таман посла. Било је то удвориштво највишег степена, удвориштво подастрто осјећајем мање вриједности аустријског подофицира, уз то прожето највишим лукавством, које је смјерало да Њемце одврати од напада на партизане које је Тито као своју партијску војску, а не народноослободилачку, намјеравао да раби једино за постизање свога светога циља - уништење четника, док га окупатор и усташе нијесу занимали, не бар као непријатељи. Заробљени четници су по правилу одмах стријељани, односно на начин који се нареди убијани, док су заробљени Њемци по правилу пуштани да се врате у своје ратне јединице, а шта су те јединице радиле као окупаторске то је бар јасно. Овјдје пет, онђе педесет, тамо двадесет, онамо осамдесет, но ипак је најдрастичнији примјер био након пада такозване Ужичке републике, када су Тито и остали главари КПЈ "руководиоци устанка против окупатора" пуштили 300 (тристотине!!) заробљених Њемаца да се врате у своје јединице.
    Против Њемаца Тито ће се окренути тек при крају рата, када је било јасно да ће "окупатор ионако отићи", па му је требало неколико десетина хиљада лешева да при преговарању може лупити шаком о сто лешевима вичном Стаљину и савезницима.
    У склопу односа према Њемцима можемо се осврнути и на Титов однос према НДХ и Усташама, и одмах рећи да је тај однос, поред осталог, био добрим дијелом одређен и чињеницом да су НДХ и усташе били под њемачком заштитом, па за партизане, тј. Тита, непријатељ тек "за послије". "Усташе су разбојничка банда", говорио је Хитлер, таквима их сматрао и он и њемачки врх, па су у сврху увођења реда у НДХ сматрали да то може да се постигне увођењем њемачке полиције.

 Титово обмањивањс Москве

    "Конспирација" је "проваљена" и о њој се и у Москви чуло; Дјед (Извршни комитет Коминтерне) се расрдио и Титу депешира: "Збуњује нас околност што ви размењујете ратне заробљенике с Њемцима. Упућујете им делегате који воде свакакве преговоре с Њемцима... У чему је ту ствар?
(...) води се жестоки рат с окупаторима, и одједном (долази) до односа између вас и Њемаца". Тито је Москву обмануо прећуткивањем: обавијестио је Москву да води преговоре о размјени заробљеника, иако је та тачка преговара за Тита била најмање значајна, с обзиром даје, како видјесмо, заробљене окупаторске војске навелико, и неодговорно, враћао у њихове јединице, док је друге двије тачке прећутао.
    Титу је било посебно стало да од стране Њемаца буде признат као регуларна зараћена страна на коју се према томе примјењују међународне конвенције о ратовању, његове делегације су тај предлог много пута поновиле и понављале Њемцима, но Берлин је сваки пут био неумољив: кроз уста Хитлера (што је био закон и став) много пута је понављано "Титове банде", "банда" чија борба није регуларна и не подлијеже међународним конвенцијама о рату и сл., да би коначно Хитлер лично забранио сваки договор, и преговоре чак, са Титом, јер "са побуњеницима не треба преговарати, већ да их треба стрељати".
    Хитлер је сва лукавства и све предлоге колеге подофицира из регименти жуте монархије одбацио с презрењем и тако га историјски, а и другојаче спасио. Један каплар је завршио како је завршио, а други, "банда" из Загорја, је за генерације Југословена деценијама био визионар који је "изашао из бајке". Москва је обмањивана током цијелог рата, недуго из њега услиједио је Имфорбиро.

Загонетка Јасеновац

    Јасеновац је чудо у сваком погледу логор НДХ у ком су на најбестијалнији начин масовно убијани Срби, Јевреји Цигани, али и други усташкој идеологији "непоћудни елементи", било даје ријеч о националној, вјерској, политичкој, илн којој другој "непоћудности". Ова фабрика смрти радила је без сметњи током читавог рата, што је, опет, једна од "незгодних" чињеница Титовске историографије, коју би ова апологетика, али и Тито сам и његови сљедбеници, нарадије заборавила.
    Делегација Тита и ВШ ниједном једином ријечју током вишекратних преговора није поменула Јасеновац, камоли од Њемаца захтијевала да то зло зауставе, што им свакако не би било тешко с обзиром на њихов огромни утицај у НДХ, коју су, на крају крајева, створили. Титу и врху једино је важно било да их Њемци из "банде" проведу у зараћену страну, чија је борба регуларна, и да с њима, Њемцима, закључи тајни споразум, који је нуђен иза леђа и Коминтрене , и СССР-а и савезника и сопствених сљедбеника -партизана.
    Титовска историографија покушала је да да каква-таква објашњења због чега Јасеновац од стране НОП-а није узнемираван, но сва та "наука" није вриједна озбиљног разматрања. Јер, на једној страни хвалисање силом и снагом покрета, а на другој страни једна људска кланица, са војнички мизерним обезбјеђењем стоји нетакнута, не може се покрити смушеним: "није се могло", "није било услова", "Тито и ВШ су планирали, али", "били смо се развели на другом потезу", "тада је била непријатељска офанзива", итд. итд.... све јадније од јаднијег, и - нетачно. Довољно говори чињеница да се Јасеновцем знатно више бавила литература него наука.
Не пренебрегавајући чињеницу да су Хрвати, тј. НДХ и усташе били под њемачком заштитом, па самим тим имали и неку врсту гаранције да од Тита и сљедбеника неће бити узнемиравани, с обзиром на Титов став (и политику) да ће "окупатор ионако отићи", мислимо да је у питању нешто друго. Оно да ће усташе оставити „за после" био је више пропагандни маневар Тита и ВШ, с обзиром да су већину партизанског састава (као и четничког, уосталом) чинили Срби, који нијесу могли без поговора прихватити Титова наређења да су главни непријатељи четници, а да Њемце и усташе не треба НИ У КОМ СЛУЧАЈУ нападати, дозвољено се бранити. Тито и ВШ у НДХ и усташама нијесу видјели опасност по своју власт ни „убудуће", с тога их нису ни сматрали непријатељем осим „за после". јер, рачунали су, и то с разлогом, да ће с поразом окупатора пасти и нестати и НДХ и усташе.

Пренесено из Гласа Црногор(а)ца