Битка на Лијевче Пољу

    На територији Кожуха-Требаве дошло је до састанка између Павла Ђуришића и Драже Михаиловића. Приђоше један другом и Павле први проговори: " Мало си окаснио генерале!" "Није касно ако је срећно!" "Срећа нас је напустила, генерале, или смо је ми испустили, свеједно!" "Још није све готово, Ђуришићу!" "Генерале, за сад дигни руке од Србије. Кренимо заједно за Словенију. Недићевци и Љотићевци већ су у Италији." "Не, Ђуришићу, нећу напустити Србију". На овом састанку дошло је до оштрих ријечи између Драже и Павла.
     Павле Ђуришић напушта Босну и жели направити продор кроз Хрватску. У томе га је подржао Херцеговачки одред под командом војводе Петра Баћовића и попа Перишића, као и неки одреди из Србије. Павле напушта Дражу и одмах шаље своје људе у Загреб да преко Секуле Дрљевића добију дозволу за прелаз преко Хрватске. Први транспорт рањеника задржан је на железничкој станици у Дугом Селу, други на железничкој станици у Окучанима а трећи на железничкој станици код Босанског Брода. Остале снаге 29. марта крећу долином ријеке Саве преко планине Мотајице, према доњем сливу ријеке Врбаса и стижу у насеља Босански Србац. У Српцу и околини напале су их јаке снаге партизана под командом Коче Поповића. Послије преласка ријеке Врбас, стижу на велику равницу Лијевча Поља.
    Лијевче Поље је једна пространа равница, у којој се налази неколико српских села, као Разбој, Петрово Село, Шобића Хан и друга, окружено Козаром, Савом и Врбасом. Овдје су требали остати 4-5 дана да би сачекали и прикупили неке четничке снаге из средње и западне Босне. Међутим те јединице нису стигле већ су одлучиле да свако треба да брани свој праг.
     У рану зору 4 априла, дошло је до жестоког окршаја наших јединица са усташама. Усташе су држале фронт читавим Подкозарјем, партизани десну обалу Врбаса, а Њемци су, преко Саве, гађали артиљеријском ватром. На обали Врбаса, налазиле су се четничке јединице, не дозвољавајући  партизанима да пређу на другу страну ријеке. Прва размјена ватре била је са усташама, у почетку само ситно пушкарање, а касније, ватра је била све жешћа и жешћа.
    У ноћи 4. на 5. април креће се од села Разбој ка селу Шобића Хан. Међутим под ураганском ватром четници се враћају на полазне положаје у село Разбој.
     Сјутрадан, настао је прави кркљанац. Пуцало се из свих врста оружја и оруђа. Настаде садејство усташких, партизанских и њемачких јединица против четничких. Партизани су жестоком ватром подржавали усташке јединице, уз помоћ њемачке тешке артиљерије, која је засипала четничке положаје. Осокољени партизанском и њемачком подршком, усташе су употријебили сво наоружање са којим су располагали: тенкове, лаке и тешке топове, аутоматско оружје. Понекад су митраљирали и авиони типа «рода», да би унијели панику истрах међу четничким јединицама.Усташке снаге, и то лично Павелићева гарда, на челу са Лубурићем затим Црна легија и друге под командом генерала Метикоша наносе велике губитке овом збјегу.
     Четници су имали само лако наоружање. Ситуација је била веома тешка и драматична. Усташе и партизани бесомучно су нападали, те се није могло ни корака назад. Највише страха задавали су тенкови. Гледао сам наше неустрашиве борце како су храбро дочекивали те грдосије, бацајући на њих ручне бомбе и гранате кроз отворе, уништавајући их. За такве нападе јављали су се само добровољци. Већина њих није се враћала, већ је јуначки гинула, као Милан Бакић из Забрђа.
     Било је примјера да су на тенкове кидисали и поједини четнички команданти. Тако је тешко рањен и командант Пете дивизије, Александар-Леко Лалић.
     Борбе су вођене неколико дана, и дању и ноћу. Није се знало одакле се пуцало на нас и с приједа и од позади, и са лијева и са десна. Опкољени, морали смо прихватити сваки напад.
     Пред нама су се налазиле усташке бојне, које су свом силом хтјеле да нас униште. Иза нас, из правца Врбаса, партизани су отварали убитачну паљбу, док су Њемци, са лијеве стране Саве, из топова отварали непрекидну ватру. Просто нијесмо знали одакле се све пуцало и нападало. Најтеже су биле ноћне борбе. Свијетлећи меци, артиљеријске гранате и фарови тенкова парали су небо. Рекло би се небо гори. Били смо у безизлазном положају, потпуно опкољени.
    Праву пометњу правили су авиони, који су свакога дана надлијетали бојно поље, бацајући летке, у којима је тражена безусловна предаја или уништење. У летку се такође тражило да се предамо и приступимо сепаратистичкој црногорској војсци Секуле Дрљевића уколико се то не уради, пријетили су потпуним уништењем. Како су борбе непрестано вођене, остали смо и без муниције.
    Када су војвода Павле Ђуришић и његови команданти видјели озбиљност ситуације, састали су се да виде шта даље да се ради. Вијећању је присуствовао и митрополит црногорски Јоаникије Липовац, који је, са неколико десетина православних свештеника, предводио цивилне избјеглице. Донијета је одлука да се једним силовитим јуришом нападну усташки положаји, тј., да се изврши пробој ка Бања Луци, гдје су се налазиле јединице босанских четника, под командом Уроша Тешановића, Славољуба Врањешевића и Сима Дерикоње.
    Приступило се распоређивању четничких јединица, лијево и десно од цесте, која води од Бања Луке ка Босанској Градишки. На цести су се налазиле велике колоне болесника, рањеника и избјеглица, чекајући да се изврши пробој. Тифусари и тешки рањеници били су потоварени на коњске и волујске запреге.
    У позадину усташког фронта упућене су јединице Невесињског корпуса под командом поручника Милорада Поповића. Оне су имале задатак да, када отпочне пробој, упадну усташама са леђа, и омогуће лакше пробијање фронта.
    Међутим након пробијања усташког обруча Херцеговачка дивизија наилази на партизанске јединице.
   Од осам стотина бораца Невесињског корпуса, једва се спасило њих двије стотине. И сам командант Милорад Поповић био је теже рањен, па како не би усташама жив пао у руке, активирао је бомбу и тако јуначки скончао живот.
 


Милорад Поповић

    Павле шаље у Босанску Градишку, код усташа и Секуле Дрљевића, митрополита Јоаникија и друге вође. Са преговора се враћа Саво Вулетић, блијед у лицу. Јоаникије је задржан као талац. Извјештава Вулетић "Предаја или смрт".
    Војвода Павле Ђуришић, код цркве у Лијевче Пољу, одржао је свој чувени говор. Позвао је све официре да на челу са њим, изврше одлучни пробој, па макар сви изгинули.
Опраштајући се од својих јединица, војвода Павле је рекао:
- Војници, видите и сами шта нас је све снашло. Ја се, са једном групом официра и војника, не предајем усташама. Ја ћу вечерас, са овом групом, пробити усташки обруч или ћу погинути! Одабраћу већу групу официра, а знам да би и ви хтјели да идете са мном, али, као што видите, не смијемо оставити оволики број болесника и избјеглица. Зато се вратите у своје јединице, а ја се надам да ћу међу вама бити поново, и да ћемо бити заједно до коначне побједе или пропасти. С вјером у Бога, за краља и Отаџбину!
    Тада се расформирала штабска чета и штабски батаљон војводе Павла, и сви, који нијесу пошли са њим, вратили су се у своје јединице гдје су се налазила њихова браћа, другови и комшије. Са Павлом је отишло око 1200 четника у правцу Бања Луке. Са избјеглим народом су остали Павлова жена и син јединац од пет година.
    Усташки авиони и даље су надлијетали наше јединице, бацајући летке, тражећи безусловну предају. На крају, то смо и учинили. Војвода Павле Ђуришић споразумио се са усташким властима и представницима црногорских сепаратиста Секуле Дрљевића да сигурно пређемо преко Хрватске, са свом војском и избјеглицама. Гаранцију му је дало и такозвано Црногорско национално вијеће, нека врста црногорске избјегличке владе, која је хтјела да уз њемачку и усташку помоћ, успостави црногорску сепаратистичку државу, и од црногорских четника створи своју војску.

    Четници су се на Лијевче Пољу нашли у безизлазној ситуацији. Схвативши сву тежину сиутације Павле Ђуришић са својим штабом препоручио је својим јединицама да признају Секулу Дрљевића за заповједника црногорске војске, како би се сачувало што више живота, с обзиром да се крај рата назирао. У таквој ситуацији, морали су прихватити овако понижавајућу улогу, сем једног мањег броја који се издвојио на челу са Павлом Ђуришићем који је претходно добро снабдјевен лаким наоружањем и већом количином муниције. Снабдијевен оружјем и муницијом, Павле Ђуришић се са својом пратњом пребацио на територију коју су контролисали комунисти и стигао до Бања Луке.
     Све остале јединице привидно су признале Секулу за команданта задржавајући притом свако своје оружје. Наравно треба рећи да је ово Секула могао да ради уз свестрану помоћ усташа. Да би се колико толико обезбједио и могао ослонити на војску коју је хтио да има као своју, Секула је ријешио да смијени сво дотадашње руководство и изврши реорганизацију војних јединица. Укинуо је пукове и формирао бригаде и батаљоне, на племенској основи. Тако смо се поново претворили у народни збјег, дјелимично наоружан, који је имао циљ да се домогне Словеније, рачунајући да ће се и тамо Павле наћи заобилазним путем. Но, Секула и усташе нису биле задовољне, хтјеле су Павла по сваку цијену, па нијесу бирали средства. Како су и сами имали довољно војничких проблема, прибјегли су лукавству. Када су сазнали да је Павле стигао у близину Бања Луке, упутили су у његов штаб домобранског пуковника Метикоша, који је иначе, Павлов познаник из редова југословенских официра. Према причању преживјелих из Павлове пратње Метикош се прво позвао на њихово другарство из Југословенске војске, а затим му дао увјеравање да нема потребе да ради то што ради, већ да се слободно може вратити и преузети све црногорске јединице. Према причању људи из његове пратње, Павле се свему томе дуго опирао, али под притиском својих савјетника, Драгише Васића и других, повјеровао је свом предратном другу, пуковнику Метикоши. Посљедице ове кобне грешке су познате. По налогу Секуле Дрљевића и његовог помоћника Бошка Аграма усташе су убиле 150 официра. Мањи број официра, који нијесу припадали грађанским партијама, нити се посебно истакли за вријеме рата, био је поштеђен и развлашћен од Секуле Дрљевића, међу којима и мајор Васо Вукчевић. За све вријеме рата држан је у Загребу, без икаквог контакта са осталом црногорском војском, да би им се прикључио када им је отказана послушност. У Словенији заробљен и стрељан од стране партизана.