Четнички штаб путем општинских администрација објавио је народу да је Италија капитулирала и да је пришла савезницима. Исти дан 9. септембра објављена је, наводно по наређењу Дражине врховне команде, наредба о општој мобилизацији, па се по тексту дало закључити, да се наредба односи на цијело Југословенско подручје. Колашин је проглашен за привремену престоницу Краљевине Југославије, а 11. септембра у Колашину на Његошевом тргу, обављен је дефиле трупа уз парадне маршеве.
     Четници од којих су се од пролећа 1943. неке јединице налазиле у полуилегалном стању у односу на окупатора, сада су ушли у градове које су држали Италијани. Окупаторско стање је престало да постоји и Италијани су проглашени савезницима.
    Међутим преко британске команде у Каиру и пуковника Бејлија, официра за везу при штабу пуковника Михаиловића, стиже тајно упутство владе генерала Бадоља, да се италијанско оружје преда искључиво Титовим снагама. Пуковник Бејли учествује у преговорима са италијанском командом у Беранама. Четничку делегацију су чинили Војислав Лукачевић, Рудолф Перхинек и Ђорђије Лашић. Генерал Антонио Оксилиа, командант дивизије "Венеција" био је спреман да се преда. Тада је пуковник Бејли рекао пуковнику Перхинеку, пуковнику Лашићу и мајору Лукачевићу, да би желио да са њиховим допуштењем , лично разговара са генералом Оксилиом. Није им остало ништа друго него да пристану. Пет минута касније, пуковник Бејли је изашао и рекао југословенским официрима: "Господо, срећан сам што могу да вас известим да се генерал Оксилиа сагласио да стави своју дивизију под команду савезника. Ми смо сада савезничке снаге." Михаиловићеви официри су зинули од запрепашћења. Били су убеђени да ће наоружање дивизије од 7000 људи припасти њима - добитак који би веома оснажио њихов положај. Али дивизију под савезничком командом није било могуће разоружати. Дванаестог септембра, дан послије напада на Пријепоље, Михаиловићева оперативна група, којој су се придружили Хадсон и капетан Менсфилд, примили су предају великог италијанског гарнизона у Прибоју, послије пушкарања које је трајало читаву ноћ. Опет су ствари биле сређене тако да Михаиловићеве снаге нису могле да изврше разоружавање Италијана. Зато не чуди зашто четници у преговорима са Италијанима постигли скоро никакав споразум, а ови су у самом додиру са партизанима и Њемцима скоро без икакве борбе предавали оружје.
    Чим је Италија капитулирала Њемци су почели да упадају у Црну Гору. Намера им је била да што пре разоружају бројне италијанске гарнизоне расуте по Санџаку и Црној Гори. Њемачке јединице које су надирале из Албаније, преко Скадра нису наилазиле на отпор. У Цетињу гдје је била стационирана једна комплетна Италијанска дивизија са преко двадесет хиљада војника, командант дивизије објавио је народу да се склони по домовима пошто ће се Италијани одупријети сваком покушају Њемаца да уђу у град. Извршио је распоред трупа, избацио тенкове и артиљерију на одговарајуће положаје. Да би комедија била још већа довели су фоторепортере да снимају уличне борбе, које су они сами изигравали. Умјесто тога десило се да је један њемачки вод од неколико десетина војника, ушао мирно у град, разоружао и заробио цијелу италијанску дивизију, а да ниједан метак није испаљен на њих.
    Њемачке јединице које су надирале са сјевера, преко Сјенице, наишле су код Пријепоља на веома јак четнички отпор. Ту их је 12. септембра сачекао са својим одредом капетан Војислав Лукачевић. Развила се тешка борба у којој су четнички губици били врло осетни. Угроженом Лукачевићу у помоћ је похитао мајор Лашић, али још прије но што је могао тамо стићи Лукачевића су из позадине напали комунисти, па се нашао између двије ватре.
    Искористивши одсуство јачих четничких снага у Колашину, комунисти су преко Сињајевине упали у Липово, а затим у Колашин. Италијански гарнизон у Колашину предао се комунистима, а четничке јединице одступиле су према Андријевици и Беранама. Сазнавши за ове догађаје Лашић се враћа у правцу Колашина, не успевши да стигне до Лукачевића. Ту ће седам дана и ноћи покушавати да преотме Колашин. Борбе које су ту вођене нису личиле на герилску борбу. Водиле су се по класичним војним правилима гдје је прво дејствовала артиљерија па пјешадија. Интересантно је да Италијани као саборци више били на сметњи, док су код партизана били одлично искоришћени. Сасвим је сигурно да је Лашићев пораз код Колашина, 10. октобра, дошао услијед кише ракета којима су Италијани, под командом партизана, обасипали ноћу четничке положаје.
Претрпијевши пораз код Колашина, Лашић је морао да напусти Беране, а затим и Андријевицу, па се нашао у положају да се суочи са уништењем неколико хиљада својих бораца или да се ослони на Њемце који су држали Подгорицу. Одлучио се за ово друго. Том приликом партизанима се предала италијанска дивизија «Венеција» и дијелови дивизије «Тауринеза». На исти корак се морао одлучити и Војислав Лукачевић.
    Док су се водиле борбе за Колашин, у исто то вријеме у Кучима и Братоножићима су се одмарале добро опремљене четничке бригаде. Командант бригаде капетан Дедић рекао је да није имао никакво наређење за покрет.