Изненада смо изгубили још једног од бескомпромисних српских националних бораца, господина мајора Милорада Јоксимовића.
    Преселио се у вечну небеску Србију 2. октобра 1994. године у 6:30 часова после подне у «Велесли» болници у Торонту.
    4. и 5. октобра извршена је у погребном предузећу (Еарле Елиот) Довер Корт улица посмртно опијело у препуној сали родбине, пријатеља и поштоваоца. Опело су извршили наши мјесни свештеници, прота Милош Савић и јереј Миодраг Поповић. Сахрана је обављена у четвртак 6. октобра. Тело покојниково пренешено је у подне у храм «Св. арх. Михаила» где су чинодејствовала наша два мјесна свештеника гг. Милош Савић и Миодраг Поповић. На крају опела у цркви опростио се са нашим драгим покојником протојереј Милош Савић. После овога дуга поворка аутомобила упутила се ка гробљу (Јорк семетари) гдје је одржано последње опело и тело покојног мајора Јоксимовића предато је матери земљи.
    На гробљу опростили су се са њим,
    Лазо Петров, председник црквено-школске општине «Св. арх. Михаила»
    Чедомир Ашанин, председник С.Н.Одбране у Канади у име СНО, Организације српских четника «Равна Гора» - Централне управе и председника б. Томице Иванчевића, своје фамилије и лично као пријатељ.
    Војин Ђуричковић у име С.И.К.Д. Његош у Торонту и централне управе у Чикагу, САД.
    Инж. Симо Делетић из Бафала, САД, опростио се као ратни друг и лични пријатељ.
    Професор Новица Бојовић у име фамилије...
    На гробљу, пред отвореном раком, пок. Милорада Јоксимовића.
    Ожалошћена породицо, тужни зборе, часни оци, пријатељи и поштоваоци нашег драгог покојника мајора Милорада Јоксимовића.
    Пала ми је у део врло тешка дужност да се у име Српске народне одбране у Канади централне управе и чланства, као и Организације српских четника «Равна Гора» у слободном свијету и њеног предсједника б. Томице Иванчевића опростим са расним сином кршне Црне Горе, врлим Србином, великим родољубом, правим светосавцем и истинским антикомунистичким борцем, Дражиним командантом, равногорским протагонистом и мојим личним пријатељем Милорадом Јоксимовићем.
    Као што видите редови старе и заслужне гарде у емиграцији све се више проређују и сваког дана ничу свеже хумке широм слободног свијета.
    То је Божји закон, закон над којим ми немамо контроле. По том закону и наш драги мајор напустио је овај свет.
    Учествовао је у Јулском устанку у Црној Гори против Италијана као командант Доњоржачког одреда, а касније против чувене италијанске «казнене експедиције» коју су помагали Арбанаси и Шиптари.
    Када је војвода Павле Ђуришић успоставио везу са Дражом Михаиловићем, мајор Јоксимовић је био постављен за команданта Лимског корпуса од 4 бригаде. На том положају остао је све до 18. маја 1943. године када су га Немци, у великој пролећној офанзиви против четника, заробили и одвели у заробљеништво у Немачку у оснабрички логор и ту је остао до краја рата.
    За време Другог светског рата и у борби против непријатеља и у револуцији против комуниста и у страдању српског народа био је и остао веран, пожртвован и стално на мртвој стражи спреман да се за Српство жртвује.
    По завршетку Другог светског рата, кад је наша отаџбина пала у ново још теже ропство – комунистичко, мајор Јоксимовић је одбио да се врати у поробљену отаџбину. Године 1948. емигрирао је у Енглеску, а априла месеца 1952. дошао је у Канаду и настанио се у Торонто.
    Доласком у Канаду био је врло активан. Био је стални дописник Канадског Србобрана и Српских новина. Написао је једну књигу «Из минулих дана» из четничког живота која је изванредно примљена од четничке читалачке публике. Био је члан црквено-школске општине «Св. арх. Михаила» и свих овдашњих српских националних, борбених и хуманих организација и заузимао разне положаје. У Српској народној одбрани био је један од подпредседника, у Организацији српских четника «Равна Гора» почасни председник, у СИКД «Његош», члан Централне управе.
    Његови претци истицали су се кроз вјекове са пушком у руци, речју и пером у борби против српских душмана, за слободу Српства. Све те традиционалне јуначке врлине и одлике посједовао је наш покојник. То није ни чудо што се тако бескомпромисно борио против свих српских душмана а нарочито против комуниста.
Приликом повлачења црногорских четника кроз Босну и Словенију, мајору Јоксимовићу стрељали су Титови џелати у Словенији оца, два брата, три зета и 15 рођака.
    Као човек, био је у друштву и организацијама врло скроман, речит и одлучан. Није одступао од свог мишљења, али ипак поштовао је одлуку већине.
    Драги мајоре, са ово неколико ријечи које су бледа слика твог српског родољубља и твоје борбе за слободу Српства, опраштам се са тобом у име свих чланова Српске народне одбране у Канади, у име организације српских четника «Равна Гора» у слободном свијету, моје лично, моје фамилије и свих твојих пријатеља који нијесу могли доћи да Ти кажу последње збогом на вечном растанку.
    Драга фамилијо, сестро Милка Ћеранић са сином Рајом, сестро од ујака Десо Барац са синовима Милорадом и Виктором и снајком Весном примите искрено саучешће у име моје, моје фамилије, СНО у Канади, Организације српских четника «Равна Гора», а теби драга сестро Десо нека ти је неизмерна хвала што си нашег драгог Милорада и његову супругу Ранђу последњих десет година често посећивала и сестрински пазила да им продужиш живот и да би живели удобније.
    Хвала ти Десо!
    Пошто је наш мајор био елитни српски официр завршићу стихом од познатог енглеског песника Руперта Брука из песме о војнику који гласи:
«Кад умрем, запамтите о мени бар ово: да негде, у страној земљи има један кутак – мој гроб, који је за навек...» (Србија).
Слава му!

Tекст добијен захваљујући СНО Њемачка