Јасеновачка трагедија

     Четници су се на Лијевче Пољу нашли у безизлазној ситуацији. Схвативши сву тежину сиутације Павле Ђуришић са својим штабом препоручио је својим јединицама да признају Секулу Дрљевића за заповједника црногорске војске, како би се сачувало што више живота, с обзиром да се крај рата назирао. У таквој ситуацији, морали су прихватити овако понижавајућу улогу, сем једног мањег броја који се издвојио на челу са Павлом Ђуришићем који је претходно добро снабдјевен лаким наоружањем и већом количином муниције. Снабдијевен оружјем и муницијом, Павле Ђуришић се са својом пратњом пребацио на територију коју су контролисали комунисти и стигао до Бања Луке.
     Све остале јединице привидно су признале Секулу за команданта задржавајући притом свако своје оружје. Наравно треба рећи да је ово Секула могао да ради уз свестрану помоћ усташа. Да би се колико толико обезбједио и могао ослонити на војску коју је хтио да има као своју, Секула је ријешио да смијени сво дотадашње руководство и изврши реорганизацију војних јединица. Укинуо је пукове и формирао бригаде и батаљоне, на племенској основи. Тако смо се поново претворили у народни збјег, дјелимично наоружан, који је имао циљ да се домогне Словеније, рачунајући да ће се и тамо Павле наћи заобилазним путем.
    Но, Секула и усташе нису биле задовољне, хтјеле су Павла по сваку цијену, па нијесу бирали средства. Како су и сами имали довољно војничких проблема, прибјегли су лукавству. Када су сазнали да је Павле стигао у близину Бања Луке, упутили су у његов штаб домобранског пуковника Метикоша, који је иначе, Павлов познаник из редова југословенских официра и Душана Кривокапића, од Дрљевића опуномоћеног министра у Берлину. Састали су се на путу Бања Лука - Мркоњић Град. Према причању преживјелих из Павлове пратње Метикош се прво позвао на њихово другарство из Југословенске војске, а затим му дао увјеравање да нема потребе да ради то што ради, већ да се слободно може вратити и преузети све црногорске јединице. Да би био убједљивији тражио је да Павле, Васић и Остојић даду реципрочну услугу: да српске јединице већ у Словенији не отежавају усташко повлачење тамо, када би дошли у контакт са Енглезима и Американцима, треба да их заштите. Према причању људи из његове пратње, Павле се свему томе дуго опирао, али под притиском својих савјетника, Драгише Васића и других, повјеровао је свом предратном другу, пуковнику Метикоши и гаранцијама Секуле Дрљевића. Посљедице ове кобне грешке су познате. Павле прихвата да се упути у Стару Градишку. Тамо су их срдачно дочекали, док им нису вјешто одузели оружје и затворили их у стару тврђаву. Павла и његове саборце одвели су ноћу из тврђаве у правцу Саве, а одатле моторним бродићем у правцу Јасеновца. По налогу Секуле Дрљевића и његовог помоћника Бошка Аграма усташе су убиле 150 официра. Поред Павла Ђуришића убијени су мајор Петар Баћовић, пуковник Захарије Остојић, пуковник Мирко Лалатовић, пуковник војске краљевине Југославије Лука Балетић начелник штаба врховне команде ЈВУО, Милош Дујовић командант Летећег одељења од 95 четника, Петар Драшковић капетан жандармерије, Андрија Драшковић командант јуришног четничког одреда, капетан Гајо Радовић (спаљен), судија Лазар Дамјановић, предсједник вишег суда Миливоје Митровић ком. 2. бококоторске бригаде. Међу њима је могуће био и Драгиша Васић. Убијена је комплетна пратња војводе Павла која је одбила да призна било чију другу команду.
    Кад су партизани ушли у Јасеновац заробљене усташе су им рекле да је Павле Ђуришић бачен у бунар. Партизани су извукли један леш из бунара али нису повјеровали да је то леш Павла Ђуришића. Мјештани из Старе Градишке су два дана раније видјели велику групу четника праћену од усташа и Њемаца. Пребацили су их преко Саве, и ту су четници вјероватно убијени.
    Један Ђуришићев четник, Кастратовић, успио је да побјегне усташама за вријеме четничке побуне у логору. Партизани су га нашли у једном каналу пуном воде. Кастратовић их је преклињао да га ту стрељају, да га не врате за Црну Гору.

Петар Баћовић. Са оцем Максимом четовао за вријеме Првог Свијетског рата и тако добио официрски чин. Уочи рата био резервни мајор	Милош Ј. Дујовић прије рата државни предузимач. Одликован од генерала Михаиловића Карађорђевом звијездом са мачевима

    Мањи број официра, који нијесу припадали грађанским партијама, нити се посебно истакли за вријеме рата, био је поштеђен и развлашћен од Секуле Дрљевића, међу којима и мајор Васо Вукчевић. За све вријеме до краја рата држан је у Загребу, без икаквог контакта са осталом црногорском војском, да би им се прикључио када им је отказана послушност. У Словенији заробљен и стрељан од стране партизана.

Захарије Остојић У априлском рату прелетио на савезничку територију. Енглеском подморницом Тријумф код Петровца 22. септембра са првом британском мисијом послат Дражи	Мирко Лалатовић У априлском рату прелетио на савезничку територију. Дошао заједно са капетаном Хадсоном и мајором Остојићем

Петар Драшковић капетан жандармерије

Свједочење Љубо Милоша на суду о убиству црногорских четника

    "У то вријеме ја знам да је дошло у Стару Градишку око 10000 црногорских четника, који су били под командом Ђуришића. Кривокапић (Душан) и Аграм (Бошко) стигли су тамо када су неки Црногорци одвојени. Ђуришић са 20 официра и војника били су касније послати бродом у Јасеновац. У Јасеновцу, по наређењу пуковника Џала, били су ликвидирани. Ликвидацију је извршио Пицили, који је био одговоран за последње ликвидације заточеника. Дана 15. априла 1945. неки затвореници пробили су кроз капије и жицу. Усташе су отвориле на њих ватру и многи заточеници су ту погинули."

...

    Априла 1945. примио сам наређење од Џала да ликвидирам групу Црногораца, тј. да организујем њихову ликвидацију и онда да их предам Пицили... Замолио сам га да ме ослободи те дужности, зато што је било Црногораца које сам познавао као студент. Умјесто мене тај је посао егзекуције обавио капетан (сатник) Прпић."