Make your own free website on Tripod.com
 

Комунистички злочини

    Прва жртва комунистичког терора је био архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Жупе код Никшића. Он је био убијен 29. јуна 1941. године.
    На догађаје у Југославији имао је велики утицај Стаљинов говор одржан у новембру 1941. године, у коме наглашава да ће се рат завршити за двије недјеље или најкасније за шест мјесеци; њемачка армија биће уништена. То је био пропагандни говор без реалистичке процјене тадашње ситуације. Према изјави Вукмановића-Темпа, када су комунисти чули Стаљинов говор, схватили су да је њихов задатак „првенствена ликвидација присталица капитализма прије завршетка рата. Тако ће бити лакше изградити социјализам".         Стаљинов говор је био кључ догматских марксистичких идеолога да отворе врата кланица, почевши „другом фазом" револуције - „диктатуром пролетаријата". Као резултат тога, Црна Гора и Херцеговина биле су окупане крвљу угледних патриота, побијених „не зато што су били кривци, већ зато што су били угледни и утицајни".
У Црној Гори и Херцеговини екстремизми друге фазе били су одвратни чак и неким југословенским комунистима. Владо Шегрт и Петар Драпшин били су укорени од Врховног партизанског штаба због примјене ужасних казнених експедиција противу народа Херцеговине.
    У Црној Гори и Херцеговини „друга фаза" револуције достигла је зенит крајем 1941. и почетком 1942. Партизани су задржали називе својих противника: „издајници", „колаборационисти" или „чланови пете колоне". Без обзира како су покушали да дискредитују своје противнике партизани су слијепо слиједили Лењинов диктум да „комунистичка диктатура не значи ни мање ни више већ пуну неограничену власт без граница, правила или прописа законских".
    Касне 1941. и ране 1942. године масовне ликвидације извршаване су по комунистичким наређењима кроз Црну Гору и источну Херцеговину. Према изјави Дедијера, њему је Пеко Дапчевић рекао да су ликвидирања наређена од виших партизанских штабова. „Истовремено је Коминтерна упозоравала Тита да се у садашњој етапи ради о ослобођењу од фашистичког подјармљивања а не о социјалистичкој револуцији" (В. Дедијер, Нови прилози за биогра-фију ЈБТ, II, Либурнија, Ријека: Младост, Загреб, 1981, стр. 387). Најмасовнија убијања су вршена у срезовима: колашинском, шавничком, никшићком, даниловградском и цетињском, а и у срезу подгоричком. Партизанске новине „Наша борба", публиковане у Црној Гори, садрже имена побијених уз примједбу „наставиће се". Партизани су напунили рупе, јаруге, јаме, бунаре, кречане и гробља елитним Србима, у својој немилосрдној примјени „друге фазе" револуције. У процјени таквог ужаса може се само направити преглед имена ових људи, жена и чак младића у овом стравичном периоду.
    Након злостављања, жртве су бацане у масовна гробља, као што су комунисти поступали у Горњем пољу код Никшића. Стеван Вучетић тврди да је бачено више од седам стотина лешева у јаму у Горњем пољу! Партизани су дали име тој јами Котор јама, јер је прва жртва бачена у њу из Котора. Јаме около Цетиња и свих страна Црне Горе примиле су лешеве жртава, а у Шавнику жртве су бачене у бунар. Прота Богдан Перовић и син му јединац брутално су мучени, а послије убијени.
    Више од четрдесет Караџића, рођака чувеног српског реформатора језика и скупљача народних пјесама Вука Караџића, побијено је у Дробњаку.


Три сандука браће Јововића - позади њихова родбина, која их је извадила
из јаме на Драговољачкој плочи

    Осамдесет и два лица, укључујући многе Џаковиће, бачено је у јаругу Боана. Жртве из срезова Цетиња и Бара побијене су у партизанском штабу Куновог присоја, укључујући браћу Шћепановиће (један је био професор а други официр), пуковника Ника Јовановића, браћу Драга и Блажа Капичића, земљораднике, и друге. У јаму на Врбању бачено је више људи из херцегновског и кривошијског краја.
    У Колашину након повлачења Италијана 5. јануара партизани улазе у град и у касарну на Брези затварају све угледније и богатије људе из Колашина и околине.  На Бадње вече 6. јануара партизани су у граду спремали игранку и «народно весеље». Међутим друга група партизана је тјерала затворенике да на десној обали Таре копају рупе у баруштини пуној пјеска. Тако док је у гимназији уз велике количине конфискованог алкохола трајала прослава праћена говорима и пуцњавом друга група пролетера је у Лугу ликвидирала све затворенике.
    Партија није трпила критику ни из својих редова. Многи њени чланови који су се успротивили прераном устанку или партизанским ликвидацијама убрзо су ликвидирани. Међу њима судија Слободан Марушић, учитељ Милован Анђелић (убијен из засједе 6. јануара 1942.) Алекса Павићевић и други.
    У Херцеговини је била слична ситуација. Првог фебруара 1942. из Врховног партизанског штаба инструкције је добио Ђукица Граховац, командант оперативног штаба Невесиња, да се одмах ликвидирају познати и сумњиви противници, а то је постао њихов свакодневни посао. Неколико дана касније оперативни штаб је обавјештен да је 250 чланова пете колоне стрјељано. Крајем марта у Гацком је било убијено око 70 особа и приближно исти број у Невесињу.
    Карактеристика многих комунистичких ликвидација је да су извршене по ноћи. Такође послије убистава партизани су често играли на гробовима својих жртава или су чак тјерали родбину жртве да то чини.