Make your own free website on Tripod.com
 

Граховски Блок

     Септембра мјесеца 1944. године, партизанске бригаде силовито напредују. Узимају Никшић, надиру на Цетиње и према Херцеговини. Добијају помоћ од Енглеза. Њемци су разбијени на свим фронтовима, губе главу, повлаче се, нестају.  Грахово је последња упоришна тачка националиста. Дванаестог октобра крећу да одступају према Рисну. Комунисти им ударају с леђа. прихватају борбу. Огорчено се туку око Јанковог врха и других стратешких тачака. Вучедолском бригадом командује Стеван Мићовић, јер је Јаничић раније рањен. Гину на обје стране. Комунисти су надмоћни бројно, оружјем, стратешки. Вучедолска бригада спала је на 400 војника. Повлаче се у варош Грахово, затварају се у бункере, у такозвани блок. Огорчено се бране.
     Истине ради треба рећи: У Грахову се од септембра 1943. налазила једна њемачка посада од 80 људи, махом фолксдојчера, Пољака, Чеха. Никакву стратешку сарадњу команда Вучедолске бригаде са њима није имала.
     Партизани пјешадијом не могу да узму Грахово. Стиже им преко Дубровника артиљерија од Енглеза. Почињу да бију топовима Грахово. У Блоку су и цивили. Гине се на обје стране. И комунисти своје закопавају.
     Двадесетога октобра из команде удружених партизанских снага стиже писмо у Блок са основном садржином: предајте се и нико ко није окрвавио руке неће страдати. Ко је убијао, биће изведен пред суд. Ако се не предате, сравнићемо и Блок и Грахово са земљом.
     Десетом Црногорском бригадом (која је нападала Грахово), командовао је Никола Бановић, учитељ са Цетиња. Напад на Грахово још је изводио и 1. батаљон шесте црногорске бригаде. По злу познати командири су још: Стево Ковачевић, Милован Ђукић, Јошан Даковић, Голуб Тадић.
     Команда на челу са Стеваном Мићовићем, прочитавши, прочитавши писмо, доноси одлуку о повлачењу. Овако се Стеван обраћа сапатницима: «Браћо, живи у руке комунистима не смијемо пасти. Знате им ћуд, знате колико су нам људи на вјеру убили. Овдје нам нестаје хране и муниције. Ужасно је вријеме. Донијели смо одлуку о повлачењу. Но, браћо, ако неко вјерује да ће му комунисти опростити живот, нека остаје на своју одговорност, а ја им не вјерујем.»
     Одмах затим, са Стеваном пробило се из Блока око 200 људи. Гинуло се у повлачењу. Остали су остали у Блоку да чекају своју судбину. Махом их је било испод 20 година. Било је жена, дјеце, стараца.
 Комунисти нису чекали одговор. На позив својих обавјештајаца, упали су у Блок. У првом моменту збуњене људе убијали су насумице. Онда су повезали по десет, по петнаест у бодљикаву жицу, извели их на ограду Блока (такође жица) и побили их. Овим су хтјели казати да су хтјели да бјеже.
     То се дешавало у ноћи 21./22. октобра. Блок пада. Те ноћи побијено је око 300 људи. Многима имена не знамо.
     Њемачка посада је те ноћи такође бјежала из Блока, али према Цетињу. Ту их комунисти нису убијали. Гинули су у кланцима према Цетињу.
     Ујутро 22. октобра освануло је крваво, смрћу умрачено Грахово. Дотрчале су мајке, сестре, кћерке, дошла браћа, синови, очеви из Грахова, Бањана, Опутне Рудине, Трепча, на своје и свенародно зло. Тражили су своје да их носе. Пљуснуле су сузе по несрећницима, разлијегао се плач и кукање Граховским пољем. Зацрњело се Граховско поље од нових кукавица које и до данас кукају.
     Кад су комунистичке власти видјеле што су учинили, растјерали су жалосну родбину, а онда неколицини несрећника које пушком нису убили, дали крампе да закопавају своје сапатнике у ровове и бункере које су раније ископали за одбрану Грахова.
     Закопали су своје крваво дјело комунисти, мислећи да закопавају истину. На свјежим хумкама заиграли су козарачко коло. То је био ритуални чин који су често упражњавали партизани и партизанке послије добро обављеног крвавог посла.
     Бројно стање Вучедолске бригаде у повлачењу за Рисан (повлачили су се преко Бијеле Горе) сашло је на 160 људи. Мићовић је рањен. Нову касапницу доживљавају у Кочевском Рогу.