У најновијем броју такозваног «Црногорског књижевног листа», гласилу модерних потурчењака поред осталих лажи, фалсификата и текстова испуњених мржњом према Српству посебно се издваја један чланак, наравно по својој апсурдности и глупости. У тексту «Павле Ђуришић и независна Црна Гора» сазнајемо ето да Павле Ђуришић није био Србин, да се борио за независну Црну Гору на челу са династијом Петровића и то све зато што су Црна Гора и Црногорци били у подређеном положају у односу на Србе и Србију. Значи још један примјер великосрпског хегемонизма.
    Тако нам др. Радоје Пајовић наводи неколико података из извјештаја италијанских обавјештајаца. У тим извјештајима се наводи да Павле Ђуришић неће да се бори ни за «Велику Србију» ни за «Велику Југославију» него за независну Црну Гору под скиптром принца Михаила Петровића. Аутор наводи два извјештаја од 12.фебруара 1942. године и од 17. фебруара 1942. године (ако они уопште постоје). Значи ријеч је о времену када се комунисти још налазе на територији Црне Горе и када је црногорским четницима потребно оружје за њихово протјеривање. Да би добио то оружје сигурно да Павле Ђуришић није рекао Италијанима да се залаже за повратак Краља Петра и протјеривање Италијана и Њемаца уз помоћ Енглеза. Да је то рекао сигурно не би добио оружје и другу помоћ од Италијана.
    Као разлози за оваква Ђуришићева «убјеђења» наводи се податак да је успјешна каријера у војсци резервисана само за српски елеменат, а Павле Ђуришић је спрјечен у томе јер је Црногорац. Павле Ђуришић је рођен 1908. године и у априлском рату је учествовао као капетан прве класе. Ту ћемо навести примјере два саборца војводе Павла, Драгослава Рачића и Драгутина Кесеровића. Драгослав Рачић је рођен 1905. године, и као један од најбољих питомаца у класи упућен је на двогодишњу специјализацију у Француску. Априлски рат је дочекао као капетан прве класе. Драгутин Кесеровић је рођен 1896. године. Учествовао је у Првом свјетском рату. Непосредно пред Други свјетски рат положио је мајорски испит. Из ова два примјера можемо очигледно сагледати «неравноправност» Црногораца у југословенској војсци.
    Такође се наводи да је главни циљ војводе Павла борба против комуниста, а не за Југославију. Са таквим ставом не можемо никако објаснити напад на Фочу 19. августа 1942. године, као ни упад у Санџак јануара 1943. године. Британски мајор Хадсон износи податак да је у љето 1942. на иницијативу Павла Ђуришића разговарао са њим о снабдијевању оружјем његових јединица са циљем упада у Србију (не наводи се који дио). На дан 17. јула Хадсон је јавио преко радија да би била потребна већа пошиљка оружја и да би он могао осигурати терен за спуштање близу Жабљака и руководити лично «хиљадом људи» ради заштите те зоне. Од тог плана није било ништа, али довољно говори о циљевима борбе црногорских четника. Да је његов циљ била независна Црна Гора и борба против комуниста он не би оснивао четнички покрет и ишао на Равну Гору, већ би једноставно пришао зеленашима Крста Поповића. Мада је и Крсто Поповић био Србин.
    Павле Ђуришић је био учесник Шаховићке конференције (31. 11 – 2.12 1942.). На тој конференцији већина учесника је била за будуће монархистичко уређење Југославије на челу са Петром Карађорђевићем. Тројица учесника који су се залагали за федеративно уређење било су убједљиво надгласани. Дакле није било ни говора о независној Црној Гори.
    Аутор нас убјеђује да Павле Ђуришић није био Србин. Да само поменемо говор Павла Ђуришића у његовој Љешанској нахији, у селу Брежине августа 1944. године. Подсјећајући на херојску борбу српске армије у Првом свјетском рату и вјековну борбу српског народа за ослобођење и уједињење између осталог каже:"...Ми (црногорски четници) смо се борили гдје смо могли и гдје је било потребно да заштитимо српске животе и виталне националне интересе...Једном рјечју, наше српске границе су свима нама императив да их морамо бранити."