На пролеће 1942. године Дража, у стопу гоњен од Њемаца, одлучио је да крене на југ. Отишао је најприје у Драгачево, а затим продужио на Голију, гдје се задржао неко вријеме.
     Када су Њемци установили да се Михаиловић налази на Голији, они су 13. априла 1942. године наредили гоњење у коме су учествовале јединице 739. пука 717. дивизије. Дан доцније извештај њемачке команде Србије је признао да је потјера била без успјеха, јер је Михаиловић отишао на југ, пошто је разоружао један одред Пећанчевих четника у селу Остатија. Седамнаестог априла потјера је била прекинута, јер су Њемци имали обавештења да им је он измакао преко њемачко-италијанске демаркационе линије. Али свега два дана касније, до њемачке команде је стигао извјештај да се Дража вратио на Голију.
     На овој планини, четници су примили више енглеских авионских испорука оружја, муниције и новца. При Дражином штабу се налазио шеф британске војне мисије, капетан Бил Хадсон, као и аустралијски капетан Роналд Џонс, који је као њемачки заробљеник, побјегао из воза приликом једног транспорта из Грчке. Најзад овдје су неке јединице реорганизоване и ојачане, а међу њима и Калабићева чета Горске гарде. Све то није промакло пажњи њемачких обавјештајаца.
     Да би коначно утврдили што се догађа у долини Ибра, гдје је Михаиловићев покрет био врло јак, Њемци су крајем маја организовали подухват «Форстрат» у коме је поред дијелова 717. дивизије, учествовао и капетан Милер са једном новом јединицом њемачке војске која се дотле није појављивала у борбама против четника и партизана. Бранденбург пук, који је доцније претворен у дивизију Бранденбург, био је опремљен и трениран за нарочите задатке. У њемачкој војсци дивизија Бранденбург је с правом уживала одличан глас и као таква употребљавана само у подухватима којима обичне њемачке војне јединице нису биле дорасле. Од почетка 1942. до лета 1944. делови дивизије Бранденбург учествују у низу операција против Михаиловићевих одреда у Србији, Санџаку и Црној Гори. У потјерама и борбама за Југословенском војском у отаџбини, како су се званично звале Михаиловићеве јединице, дивизија Брандербург је задала веће губитке Михаиловићу, иако никад није могла да постигне свој главни циљ у борбама: ликвидацију самог Михаиловића и његових команданата као генерала Мирослава Трифуновића, пуковника Пилетића, мајора Николу Калабића, капетана Звонимира Вучковића, војводу Рада Корду и друге.
     Операција «Форстрат» почела је крајем маја и трајала је неколико дана. Већ 2. јуна у дневнику њемачке команде Србије признаје се да офанзива није успјела и поред вишенедељних брижљивих припрема. Али, Дража је био принуђен да напусти Србију. Наредних скоро годину дана провео је у Црној Гори, у безбједнијој италијанској окупационој зони.
    По доласку у Црну Гору, она постаје центар одакле се организује и води против Њемаца у другим удругим окупираним дјеловима Југославије. Михаиловић је редовно извјештавао британску мисију о јачини и покрету непријатеља. Слао је извјештаје прво на Малту, а касније у Сјеверну Африку и Сјеверну Америку.
    У априлу 1942. Михаиловић је послао поруку капетану Хадсону са планине Чемерно код Гацка да му се придружи. Хадсон је са заштитном пратњом легализованих четника, кроз Санџак стигао у Дражину команду. На жалост Хадсон се више бавио сарадњом четника и Италијана него достављањем помоћи четницима за неке озбиљније акције. Од фебруара 1942. до јануара 1943. Михаиловић је примио 25 авионских пошиљки.

     Пролећа 1942. у селу Пустопоље у Херцеговини, на састанку ђенерала Михаиловића и војводе Илије Бирчанина, договорен је план освајања Јадранског залеђа и дочекивања најављене савезничке инвазије. Потом је енглеска подморница донијела на Корчулу радио станицу, техничка средства и новац за војводу Бирчанина.
     На састанку у Зимоњића Кули 13. јула 1942. године Дража је издао задатке подручним командантима. Задаци су били: Организовати народ за борбу у тренутку кад се процијени да има изгледа на успјех; збацити постојеће проокупаторске режиме; одржати ред у земљи; обезбједити државне границе; ослободити крајеве који су били под туђином; казнити по закону народне издајнике и туђине. Искрцавање савезника се очекивало пролећа 1943. године највјероватније у рејону Сплита.
     Крајем 1942. партизани из свог упоришта у Босанској Крајини почињу напад на динарску четничку област. Генерал Михаиловић је предузео мијере да се то спријечи концентричним нападима на партизане, и у ту сврху издао крајем децембра 1942. Директиву бр. 1. Тако су Михаиловићеве јединице из Далмације, Лике, сјеверне Босне, Херцеговине и Црне Горе кренуле на партизане, али су они успјели да се извуку из замке, окренувши преко Неретве на исток.
    25. децембра 1942. долази нова британска мисија, с пуковником Бејлијем на челу. Он је спуштен падобраном на планину Сињајевину, петнаестак километара сјеверно од Колашина. Он сам наводи да је за првих десет недјеља његовог боравка у Дражин штаб су стигле само двије пошиљке. Неколико тона бачених из авиона, садржавале су тридесет милиона лира, прештампаних упадљиво црвеном бојом "Етиопија" и неколико стотина кутија тропског серума против змијског уједа. У селу Липово, 28. фебруара 1943. на крштењу најмлађег  дјетета сеоског кмета, десио се један инцидент који су Енглези узели као повод за почетак напада на ђенерала Михаиловића и окретање ка партизанима. Наиме разочаран због слабе помоћи савезника и нетачних и пристрасних вијести са лондонског радија, као и непрестано тражење већих борбених акција против њемачких јединица упркос стравичним одмаздама окупатора Дража је проговорио оштро и отворено. Михаиловић је изразио жаљење што међу савезницима нема данас онаквог осећања као код Француске у претходном рату, што званичницима недостаје повјерење у његове извјештаје о акцијама и тешком страдању народа, што се чак сумња у његове послератне, тобож диктаторске и осветничке намјере, а пренебрегавају унутрашњи непријатељи Срба-усташе и партизани. Пуковник Бејли је послао извјештај о томе, али извитоперено преносећи поједине одломке и дајући цијелој причи већи значај него је заслуживала.
    Дража Михаиловић је остао у Црној Гори до почетка операције Schwartz када се вратио у Србију гдје стиже у јуну 1943. у стопу гоњен од Њемаца. Послије ове њемачке офанзиве четнички команданти ван Србије постају још одвојенији и независнији од ђенерала Михаиловића. Тако се нпр. пуковник Бајо Станишић ниједном није јавио Врховној команди послије операције Schwartz до своје погибије у јесен 1943.