Make your own free website on Tripod.com
 

Ко је Бобо Богдановић

Цетињске дијагонале

     Још и прије ових топлих дана на Цетињу, црногорској престоници, постало је вруће. Већ двадесетак дана ту су двије војске – једна која брани отаџбину, и друга која брани власт – у «блиском контакту прве врсте.»
     Већ првог јутра када су на Цетињу и око њега осванули припадници Војске Југославије који су ту дошли из Бара, у црногорској јавности дигла се велика прашина. Најбурније су реаговали «независни медији» које контролише актуелна власт.
     Та бура се одмах пренијела и међу грађане Цетиња. Они Цетињани који су својим политичким опредељењима стали на страну супротну војсци која брани отаџбину, псовали су војнике које би срели на улици, неријетко су пљували према њима или на њих. Добацивали су им са прозора или из аутомобила «Српски четници», и «Слобова и Мирина копилади» - Пријетили су им «Бобови мачићи ће доћи да вас покољу.»
     Одмах, још 16. маја на војну полицију је испаљен рафал, а само пар дана касније према шаторима у касарни у граду бачене су двије боце молотовљевог коктела.
     До сукоба између војске и «цивила» дошло је након десетак дана испред кафане Милића на Балшића пазару. Војници су били «под гасом.» Двојица од њих добили су ударце дршком од пиштоља по глави, и шивени су, а друга двојица «само» ударце ногама по тијелу. «Цивили» су пуцали у ваздух.
     Атмосфера је доведена до усијања. Градом су шетали униформисани људи: једни у униформи Војске Југославије, други у полицијским униформама са ознаком «ОВЦ» («Ослободилачка војска Цетиња») и крстом са крсташ барјака старе црногорске војске, као што је крст у заглављу наше новине. «ОВЦ» назив који асоцира на шиптарски «ОВК», са «Гласом Црногор(а)ца» наравно, нема никакве везе.
     Једни су се питали што ће југословенска војска на Цетињу, а други зашто црногорска регуларна полиција не хапси параполицајце из «ОВЦ»? Једни су југословенску војску прозвали окупатором, други су «ОВЦ» и оне који је подржавају прозвали издајницима. И сада је Цетиње у стању изразито необичном за црногорске прилике: «ослободиоци» шетају градом и спавају у својим домовима, а «окупатор» се распоредио око града и спава под шаторима!
     Овакво стање кулминирало је инцидентом који се догодио 31. маја, око 6 сати ујутро, на Ивановим Коритима, а који у медијима још увијек није објективно разјашњен. И овај инцидент одмах је упао у медијску машину манипулације, односно злоупотребе.
     Очигледно сматрајући да јединица Војске Југославије из Бара није довољна за остварење њених циљева, војна команда је на Цетињу довела и једну јединицу из Никшића и одлучила да је размјести на подручје Иванових Корита.
     На Цетињу се увелико причало да се на Ивановим Коритима, у тамошњем дјечјем одмаралишту обучава «ОВЦ» и долазак војника из Никшића – а у Црној Гори се зна какав је никшићки војник – схваћен је као настојање Војске Југославије да се обрачуна са цетињском параполицијом.
     Један вод војне полиције отишао је тог јутра, 31. маја, да се припреми терен за размјештај никшићке јединице. Војни полицајци су притом нашли два митраљеска гнијезда и у њима муницију и ћебад, али не и људе. Кад су стигли на терен одредишта, дошло је до пуцњаве, али противници су још били довољно удаљени. Мало потом, војним полицајцима приближило се теренско возило «ландровер», без ознака, без брава, са ротационим свјетлом, и из њега су изашла три човјека обучена у три различите униформе: један је носио униформу Војске Југославије са натписом «полиција», други неку зелену, и трећи тамноплаву маскирну униформу. Били су то Вучинић, Вукчевић и Богдановић. Имали су пиштоље.
     Богдановић је држао пушку у рукама, у борбеном ставу. Рекао је војницима: «Ово је моја земља, ја сам војник Црне Горе. Пуцајте.»
     Војни полицајци су сву тројицу разоружали и спровели. Потом су зауставили и «опел астру» барске регистрације БР 230-09. Из овог аута изашао је припадник Државне безбједности Думовић, који ради у Бару. Извадио је пиштољ и уперио га у чело једном старјешини Војске Југославије, који је брзо реаговао и отео је пиштољ Думовићу. При том је дошло до опаљења пиштоља, и метак је опрљио по глави старјешину. И Думовић је ухапшен и спроведен у истражни затвор Војске Југославије.
     Регуларна полиција заузела је раскрснице на прилазу Цетињу. Када су војни полицајци, са ухапшеницима, примакли граду, пресрела их је група «цивила». Ту, више гробља, комбијем је дошао превозник из Подгорице, Мики Раичевић. Из овог комбија «цивилима» су подијељене пушке и рапови.
     Регуларна полиција је раздвојила «цивиле» и војску. Услов да се «цивили» разоружају био је да војска ослободи Боба Богдановића. Један старјешина полиције обећао је да ће, ради мира у граду, Богдановића они спровести до војних органа. Да не гледају Цетињани како кроз њихов град Боба Богдановића спроводи Војска Југославије.
     Само неколико дана раније један полицијски старјешина у касарни Војске Југославије, оградио се од «ОВЦ», од јединице на Ивановим Коритима. Сада је Бобо Богдановић члан резервног састава црногорске полиције. Кад га је војска ухапсила, није имао ознаке «ОВЦ» које је раније носио.
     Са Богдановићем, ослобођен је и Вучинић, који је раније био војно лице.
     Новинару је незахвално устврдити да је јединица на Ивановим Коритима параполицијска «ОВЦ» коју штити (или је она формирала) регуларна црногорска полиција. Исто тако, новинару је незахвално прихватити причу да је јединица на Ивановим Коритима резервни састав МУП Црне Горе?

     Бобо Богдановић је данас један од најпознатијих Цетињана. Познат је као спортиста, али то је ситно. Познат је као учесник у многим нередима на Цетињу (нападу на тадашњег шредсједника Републике Црне Горе Момира Булатовића, организовању протеста против додјеле Његошеве награде Србијанцу Добрици Ћосићу, изазивању нереда приликом доласка на Цетиње васељенског патријарха Вартоломеја итд.), учествовао је у довођењу на Цетиње искомпромитованог архимандрита Америчке православне цркве Антонија (Абрамовића), који је након што је избачен из православне цркве «вољом народа», разновјерног и атеистичког, акламацијом изабран за шефа удружења грађана «Црногорска православна црква», а приликом доношења посмртних остатака Краља Николе и Краљице Милене у Црну Гору из брода у Бару испред сандука Краља и Краљице, са Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем изашао је – Бобо. Али ни то није круна његове славе на Цетињу.
     Данас је Бобо Богдановић славан као командант «Бобових мачића». «параполицијске» јединице која носи ознаке «ОВЦ» («Ослободилачка војска Цетиња»).
     «ОВЦ» називом асоцира на «ОВК» («Ослободилачка војска Косова»). Али асоцира, по неким другим својим елементима и на «СДГ» («Српску добровољачку гарду») Жељка Ражњатовића Аркана. «СДГ» су «Арканови тигрови».
     Заиста, много сличности: и мачићи и тигрићи су – мачке (додуше, мачићи – мале, а тигрови – велике). «Арканови тигрови», у почетку рата у Хрватској, на почетку свог ангажовања, били су «паравојна организација». «Бобови мачићи» су до сукоба са Војском Југославије на Ивановим Коритима 31. маја били «параполицијска формација». «Арканови тигрови» су брзо ушли у састав регуларне војске, под команду Армије. «Бобови мачићи» након сукоба са Војском Југославије постали су резервни састав полиције. Нити је Аркана и његове «Тигрове» војска хапсила (а ни полиција која је била под командом истог политичког центра моћи као и војска), нити полиција у Црној Гори хапси Боба и његове «Мачиће» (хапсила га је војска, која је под командом политичког центра моћи који је супротстављен политичком центру моћи који командује црногорском полицијом).
     Бобо Богдановић на Цетињу има кафану. Зове се «Гајета». Има Цетињана који сматрају да би било приличније да је Бобо кафани дао назив «Зидани мост». То стога што су Бобу на Зиданом мосту убијени ђед и два стрица, а отац му је преживио само зато што је био веома млад. Ова кафана је стјециште црногорских националиста Бобове провинијенције (јер има црногорских националиста других врста).
     Данас је Бобо Богдановић у Федералистичкој странци Сретена Зековића. Претходно је био у Либералној странци Славка Перовића. Након сукоба Војске Југославије са «Бобовим мачићима» на Ивановим Коритима, Славко Перовић је на Скупштини Црне Горе рекао да «ОВЦ» није јединица коју је формирао Либерални савез Црне Горе, како су многи у Црној Гори мислили, него је то јединица коју је формирала – био је, као и обично, потпуно отворен Славко Перовић – црногорска полиција!
     Бобо Богдановић је за Антонија Абрамовића ишао у Албанију заједно са Мехдијем Молабећиревићем, тајним полицајцем.
     Још раније је објављено да је Антоније Абрамовић био сарадник бивше црногорске Удбе, Удбе Веселина Р. Ђурановића, «Веса Малог». Бобо је ишао у Бугарску на «хиротонију» Мираша Дедеића.
     Мираш Дедеић је често навраћао у југословенску амбасаду у Риму. Сада се показало, иза њега је стала стара црногорска Удба: Јово Капичић, Нино Вушуровић, Веселин Р. Ђурановић, Владо Кековић...
     Да ли су ове чињенице навеле Славка Перовића да на Скупштини Црне Горе, устврди да је «Бобове мачиће» формирала полиција, односно да је Бобо човјек полиције?
     Али Славко Перовић није рекао које полиције, које тајне полиције (ДБ-а односно Удбе): да ли ове данашње, или оне старе, од прије Антибирократске револуције, комунистичке? Или је то, након неколико година ломова, постало исто?
     Зашто данас Јован Капичић, стари Удбаш, којег нарочито добро памте Голооточани, иначе Београђанин спава у хотелу «Црна Гора» у Подгорици?
     Резервни састав МУП-а Црне Горе чине старији, озбиљни људи, који су, на Цетињу, смјештени у хотелу «Гранд». У «Бобовим мачићима» су цетињски мангупи, момчадија (у почетку их је било шездесетак, али неки су брзо отпали). Хоће ли «Мачиће» званична полиција, легитимна, моћи увијек да контролише?
     Поред «Бобових мачића» на Цетињу фигурирају још двије наоружане групације које немају формалне везе ни са војском ни са полицијом. Њих предводе власник «Грађевинског предузећа Цетиње» Душко Гленџа, и трговац дуваном Калуђеровић. А што ако их буде још? Ко ће све то да контролише? Како избјећи анархију, хаос?
     Шта се иза брда на којем стоји «ОВЦ» ваља, вријеме ће нам, по свој прилици, брзо показати! 


Текст Јована Пламенца из Гласа Црногор(а)ца
Од 5. и 7. јуна 1999. године