На хиљаду девете стотине,
Четрдесет и прве године, Дође ђаво у виду човјека У сред Црне Горе, из далека, Пред свачијом кућом залелека. Дође слуга ђавољега цара,
Име тога проклетога гада,
Не знаваше за Косовску битку,
Враг ђаволу има да се хвали,
|
Знам човјека јуче здрав бијаше,
Данас с Мошом људску крв пијаше; Ил' дијете од хришћанске куће, Већ ствараше јаде вапијуће – Кад почеше да крстаре јата, крвавијех српскијех џелата. Је ли икад дала српска раса,
Историјо, висока правице,
Џелат Мошо кад овамо стаса,
Какав закон жени право пружа,
Жена није за пушку рођена,
|
Ил' на примјер, да ли ово важи;
Двоје младо када су на стражи, Па их нагон природни надражи, Ту јунаштво престаје да важи – Стража пада, «јунаштво пропада»!? Овај ђаво у виду човјека,
Мојсије је за стварање слага;
Тако ова свјетска лашчина,
Похулише на Свето Причешће,
Ал' Небески Отац Свемогући,
|
Хаџи Радован Бећировић Требјешки
Излазак ујамљених
Mили Боже, шта се ово збива,
Је л' истина или човијек снива? Богом сестро, са планине вило, Дај ми кажи шта је ово било: Ил' су змају украдена крила, Ил' се неђе светиња приснила, Ил' се Марко уз Урвину креће? Но од тога ништа бити неће, Јер сад тога ниједнога није, Што сам овђе поменуо прије – Но четницп спшли пз планина, Да лешеве ваде из дубина, Траже своју покрадену браћу; Трче тамо ђе гаврани гракћу, Згоне са њих 'тице и звјериње, Ђе су људе клале аветиње, И газиле у људске светиње! Хита свијет да чудеса гледа,
|
Неко крампом у главу погођен, Неком лице изјеле лисице, Неком гавран однио вилице, Неком мушко срце нзвађено, Неком тјело није ни нађено; Неки нема руку до рамена – Линуле би сузе из камена. Ту чоеку очи не помажу: Над браћом се сестре пренемажу, Не познаје жена старјешину, Ко ће познат' нагрдну лешину?! Ту син свога не познаје оца, Нит' син оца, нити стриц синовца, Нит' племеник брата Црногорца! Мили Боже, јада, што се ради!
|
"Ђе си, брате, угашено Сунце,
Познајем ти на рукаву пуце!" Сна ђеверску бурму познаваше, Тешко своје ико познаваше: Отац сину, биљег на мишици, Сестра сестри, зубе у вилици, Мајка сину, ожиљак на нози – Страшна суда, Боже нам помози! Смијешани људи и хаљине,
|
Хаџи Радован Бећировић Требјешки
Јаме у Црној Гори
Откад сунце Црну Гору грије,
И откад се крв јуначка лије; Откад Србин мрко вино пије, Откад море у брегове бије, И откад се црни гавран вије Око Дуге и око Голнје, О овоме пјевало се није – Нит' је икад човјекова машта, То имала посадити рашта, Ђе се гаји поезије башта. Ал' у дио пануло је нама – Па морамо пјеват' ојамама, О јамама и подземној тмуши – Да одушак налазимо души. Звијезде је лакше избројити,
Прва ти је јама безданица,
Друга јама, да је так'е није,
|
Братске ће се кости призирати!
Дрино водо, аманет ти тешки, Сачувај нам наш понос витешки, Немој причат Дунаву и Сави За наш полом и наш нож крвави! С Левер Таре до Пашине воде,
У ту јаму што боли свакога,
О Лазаре, бабе Круне сине,
Онда јама Буковача звана,
Пета јама на Радовчу вису,
|
Седма јама крај Таре у Лугу,
Страшно гробље и Богу за тугу, Ђе џелати потукоше робље, И назваше безгроб Пасје Гробље, Што ће кроз сву историју дугу Останути свијету за ругу; Да се прича док је Црне Горе, Да Србина туђа ђеца коре, Да се чуде свијетски мудраци, Шта су наши радили лудаци; Да је српска одњивила раса, Такав омут бијеснијех паса! То је гробље подземнога свода, Чир на лицу српскога народа! Такве грдне ране без лијека, Није било од памтивијека. Причаће се за ту изгибију, Докле људи чаше жучи пију, А за њима вапе чашу меда, Тај се полом описати не да; Нит' ће докле вуци гором вију И виле се кроз пештере крију- Алн о том гробљу Црне Горе, Причаће се докле људи зборе, И док бјежи испред Сунца тама; О времену компартијских јама, Говориће и траве и људи, О њима ће Страшни суд да суди! Да ви'ш осме јаме безданпце,
|
Хаџи Радован Бећировић Требјешки