Make your own free website on Tripod.com
 

Ђаво у Црној Гори
На хиљаду девете стотине, 

Четрдесет и прве године, 
Дође ђаво у виду човјека 
У сред Црне Горе, из далека, 
Пред свачијом кућом залелека. 

Дође слуга ђавољега цара, 
Јадну Црну Гору да похара. 
Чак далеко од града Содома, 
Ђавољега племена и дома, 
Као баба из «Горског вијенца»- 
Да Србину не пјева пјевца. 

Име тога проклетога гада, 
Бјеше Мошо, Јеврејин, Пијада; 
Ђавољега лика и појаве, 
Малог раста, а ђавоље главе; 
Црни ђаво дође из свијета, 
Унапријед окренутих пета. 
Назад прсти, а напријед пете, 
Има л ико ђавола да смете? 
Ругаше се посту и омрсу, 
Великоме петку и Васкрсу, 
Ћосаше се Милошу и Марку, 
А псоваше Југовића мајку. 

Не знаваше за Косовску битку, 
Ни за сабљу Милошеву бритку. 
Црни ђаво ђаволе оправи, 
ђе се сави – ту гнијездо сави. 
Одмах ово ђавоље месије, 
Поче сјеме ђавоње да сије; 
Чим га посиј, одмах и пониче, 
Како нашој вјери не приличи. 

Враг ђаволу има да се хвали, 
Људе покла а куће попали; 
Брата сестри посла у ложницу, 
Нераднику натаче зобницу, 
А раднику ископа гробницу. 
Још ђавоље јаме безданице, 
Он прогласи за српске гробнице. 
Вакат дође и Бог суди сами, 
Те се Србин у греху помами, 
А ђаво га за собом примами!

Знам човјека јуче здрав бијаше, 

Данас с Мошом људску крв пијаше; 
Ил' дијете од хришћанске куће, 
Већ ствараше јаде вапијуће – 
Кад почеше да крстаре јата, 
крвавијех српскијех џелата. 

Је ли икад дала српска раса, 
Тако јато манитијех паса? 
Тако нешто ни Татар-Монголи 
Не би никад урадити могли, 
Од народа и нације туђе- 
Ој, Србине, зашто ти полуђе 
Те постаде Јеврејско оруђе, 
Против мајке која те дожуђе? 

Историјо, висока правице, 
Немој своје опрљат странице, 
Да истину пред свијетом дате, 
За наш кастиг и наше џелате; 
Да се стиди девето унуче, 
Од те бруке која с нама пуче. 

Џелат Мошо кад овамо стаса, 
У што смисли и у што закаса, 
Те женама оружје припаса; 
Да оружје јуначке тежине, 
Носе жене поврх опрежине. 

Какав закон жени право пружа, 
Да је равна према свога мужа, 
Ђе ће сунце мјесецу да клања, 
Ђе човјеком да жена управља? 
Смисла нема када ово ређам – 
Осјећаје ма чије да вређам! 
Што би земља да сунце не грије, 
Што би човјек да му жене није? 

Жена није за пушку рођена, 
Судбином је другом погођена. 
Коме жене могу да пријете, 
Под оружјем кад доје дијете? 
Како ће се херојкиње звати, 
А пелене на потоку прати? 

 

Ил' на примјер, да ли ово важи; 

Двоје младо када су на стражи, 
Па их нагон природни надражи, 
Ту јунаштво престаје да важи – 
Стража пада, «јунаштво пропада»!? 

Овај ђаво у виду човјека, 
Кад је амо стиго из далека, 
Просу лажи, без икакве мјере, 
Против Бога и хришћанске вјере. 
Каза: «Нема нико на небеса, 
Нит' је Христос створио чудеса! 
Ђе Мојсије пред бога да стане? 
Откуд плоча из неба да пане 
Пред Мојсијем на Синанској гори, 
Откуд Господ с Мојсијем да збори? 

Мојсије је за стварање слага; 
И за стражу код рајског прага! 
Откуд Сара да роди Исака 
После шесет и пет љета брака, 
Каза наук старог Дарвина, 
Против воље Божијега Сина – 
Да је човјек, свих створења круна, 
Син славнога праоца мајмуна! 

Тако ова свјетска лашчина, 
Немајући другога начина, 
Поче пљуват против Бога творца; 
Да син свога не поштује оца, 
Брат и сестра да нијесу своји – 
Нико Бога нека се не боји! 

Похулише на Свето Причешће, 
Нико српске гусле слушат не шће! 
Глас уграби ђаво шестопрсти, 
Заборави Србин да се крсти! 
Задимише куће од пожара; 
Поче лупеж вући туђе ствари, 
Поштење се и морал исквари, 
Крв и сузе земљу обојише – 
Од оца се ђеца одвојише! 

Ал' Небески Отац Свемогући, 
Стаде на пут великој несрећи; 
Врати Србу божанствену миса' , 
Са Његовог небескога виса.

Хаџи Радован Бећировић Требјешки


Излазак ујамљених


 
Mили Боже, шта се ово збива, 

Је л' истина или човијек снива? 
Богом сестро, са планине вило, 
Дај ми кажи шта је ово било: 
Ил' су змају украдена крила, 
Ил' се неђе светиња приснила, 
Ил' се Марко уз Урвину креће? 
Но од тога ништа бити неће, 
Јер сад тога ниједнога није, 
Што сам овђе поменуо прије – 
Но четницп спшли пз планина, 
Да лешеве ваде из дубина, 
Траже своју покрадену браћу; 
Трче тамо ђе гаврани гракћу, 
Згоне са њих 'тице и звјериње, 
Ђе су људе клале аветиње, 
И газиле у људске светиње! 

Хита свијет да чудеса гледа, 
Али тамо нешто прићи не да: 
То су људска струнула тјелеса, 
Загадила ваздух до небеса! 
Не да трулеж нанијети главе – 
Док Римљани донијеше справе; 
Кад Латини пустише мирисе, 
Ојађени народ задиви се, 
Па помоћу маски и мириса, 
Сташе вадит леше из амбиса. 
То се, брате, описати не да – 
Благо томе ко то није гледа! 
Го је неко ко од мајке рођен,

 
Неко крампом у главу погођен, 
Неком лице изјеле лисице, 
Неком гавран однио вилице, 
Неком мушко срце нзвађено, 
Неком тјело није ни нађено; 
Неки нема руку до рамена – 
Линуле би сузе из камена. 
Ту чоеку очи не помажу: 
Над браћом се сестре пренемажу, 
Не познаје жена старјешину, 
Ко ће познат' нагрдну лешину?! 
Ту син свога не познаје оца, 
Нит' син оца, нити стриц синовца, 
Нит' племеник брата Црногорца! 

Мили Боже, јада, што се ради! 
Неко трчи да сандуке гради, 
Неко иде јами са укопом, 
Ваде леше куком и конопом; 
Али натраг клижу леши голи, 
Као рибе кад их кувар соли! 
Смијешане у бездану жртве, 
Јама гута и живе н мртве! 
Извадише леше из амбиса, 
Али ко би те мука описа. 
Све бијаше људска каша грозна; 
Мајка сина по младежу позна, 
Свештенике познају по чину, 
По расутој бради и перчину; 
Сестре браћу по ођелу траже, 
Кад што нађе, свака запомаже: 
 

"Ђе си, брате, угашено Сунце, 

Познајем ти на рукаву пуце!" 
Сна ђеверску бурму познаваше, 
Тешко своје ико познаваше: 
Отац сину, биљег на мишици, 
Сестра сестри, зубе у вилици, 
Мајка сину, ожиљак на нози – 
Страшна суда, Боже нам помози! 

Смијешани људи и хаљине, 
Леже људи ко труле пањине. 
У сред тијех полома и мука, 
Попадале мајке про сандука: 
"Кажи, сине, ојађеној мајци, 
Ко те смаче и у јаму баци?" 
Ками да ће одговор добити, 
Кад ће мртва уста прозборнти? 
Гледао сам војника Алпинца 
Како сузе отире са лица, 
Гледајући мајку уз јединца; 
Пробуђена савјест у војника, 
Оплакује чоек противника; 
Нешто му се у души дешава, 
Па му људско срце омекшава. 
Изнад вељих народнијех јада, 
Које смисли Ђилас и Пијада, 
И учитељ њихов, звани Тито, 
Што се као кужина доскито, 
Да узмути народ и завади 
И да браћу рођену ојади.

Хаџи Радован Бећировић Требјешки


 


Јаме у Црној Гори


 
Откад сунце Црну Гору грије, 

И откад се крв јуначка лије; 
Откад Србин мрко вино пије, 
Откад море у брегове бије, 
И откад се црни гавран вије 
Око Дуге и око Голнје, 
О овоме пјевало се није – 
Нит' је икад човјекова машта, 
То имала посадити рашта, 
Ђе се гаји поезије башта. 
Ал' у дио пануло је нама – 
Па морамо пјеват' ојамама, 
О јамама и подземној тмуши – 
Да одушак налазимо души. 

Звијезде је лакше избројити, 
Но Србина с пјесмом раздвојити. 
Зато слушај, мој Србине брате, 
Црну пјесму испјевану за те 
И за твоје јаде и џелате, 
Да ти пуца срце у комате; 
Да ти бројим јаме безданнце, 
Да ти парам братске џигерице, 
За споменпк дивљачкије жеља, 
Кад је Каин убио Авеља. 

Прва ти је јама безданица, 
Та пљеваљска несита гробница; 
Ту је ђаво зором уранио 
И несрећи темељ ударио; 
Дође ђаво у внду човјека, 
Пред свачију кућу залелека! 
Пете напријед, а позади прсти, 
Па Србину не да се крсти! 
Ругаше се посту п омрсу, 
Великоме Петку п Васкрсу; 
Ругаше се Милошу и Марку, 
А псоваше Југовнћа мајку! 
Нема свога порода ни дома, 
Дошао је право из Содома. 
То не био ни ђаво, ни враже, 
Него Моша Пијаде се каже. 
Од Сињега мора до Дунава, 
Скупи војску на Пљевља крвава. 
Ударише са четири стране, 
Војнички се Талијани бране; 
Благо теби, црна 'тицо вране, 
Биће меса ко листа са гране! 
Бој отпоче по поноћи црне, 
Ко да мрке Црногорце врне, 
Или ко ће мјесец обалити? 
Ко ли главом дувар провалити? 
Ведро није кад је облачина – 
Ко ће узет' Пљевља без начина: 
Без топова и војничке спреме, 
Још се ваља издајничко бреме? 
Трипут двјеста у тој борби неста, 
Талијане не макоше с мјеста, 
А њих неста шест пута по двјеста! 
Црногорца жива што претече, 
Одступише други дан увече! 
Кад је ова изгинула маса, 
Ту не бјеше господе, ни Арса, 
Што су Црну Гору ископали – 
У турске се сламе закопали: 
Ђе не чују пушке, ни бацача, 
Нит' се стиде јаука ни плача. 
Зар да ви се образ не окаља, 
Побјегосте грдни са Пљеваља? 
Ђе ли бисте, ђе ли изгинусте, 
Ђе толику војску остависте? 
Зар се тако чувају другови – 
Памтиће вас пљеваљски друмови, 
И крв наше браће што се просу, 
Показаће окле су и ко су! 
Зар вас краси Прекотарска буна, 
Кад пунисте јаме од гарбуна, 
Јуначкнјем месом и костима, 
Усред зиме о Часним постима; 
На свој начин и на своју руку, 
Да их 'тице и звјериње вуку, 
А главе им 'Талијани суше; 
Гријех на вас и на ваше душе, 
За крв што вам Римљани просуше! 

Друга јама, да је так'е није, 
Колике су њене провалије, 
Зинула је у врх Црне Горе, 
Дно јој неђе чак у Црно море; 
Треба име да јој се помене, 
То је Дрпна и притоке њене. 
Нема пера ни људскога ума, 
Нит' икакве главе и разума 
Да докаже и приближно, вала, 
Шта је Дрина људства позобала – 
Са њенијех крша и обала. 
Дрино, водо, бар једно стољеће, 
С тебе Србин воде пити неће, 
Воде пити, нити руке прати –

Братске ће се кости призирати! 

Дрино водо, аманет ти тешки, 
Сачувај нам наш понос витешки, 
Немој причат Дунаву и Сави 
За наш полом и наш нож крвави! 

С Левер Таре до Пашине воде, 
Људске ће се кости да наоде; 
Па докле ће, Бог би један каза, 
Оне трунут од вјетра и мраза, 
Око врата од града Жабљака, 
И то кости - кости од јунака. 
Без погреба и без опијела, 
У бездан их вода однијела. 
Ал' се моја скромна душа нада, 
Да ће дуси с Пирлитора града, 
И велики војвода Момчнло, 
Ако му је бољи Јабучнло; 
Неће жалнт' оставит годину, 
Да обиђе своју војводину, 
И покупи кости соколова 
И сахрани 'спред својих дворова, 
У тврдоме Пирлитору граду 
Благо њима, кад их виле знаду! 

У ту јаму што боли свакога, 
Бачена је велика залога, 
Што ли други није имат' мога, 
Пред очнма свијета и Бога; 
Тоје била народна својина, 
А не Моша, Лаза п Војина. 
Откуд Тито амо се доскито 
И нашом се имовином пито? 
Кад је народ Тарски мост правио, 
Он се неђе у 'ладу бавио; 
Па с каквијем правом и разлогом, 
У то здање ударише ногом!? 
Зар у име социјалне правде, 
Мученици други нека граде? 
Мост на Тари чудеснога лика, 
Осудише као издајника, 
И Русије земље противника! 
Једна глава из Дробњака наша, 
Уби тога "петоколонаша". 

О Лазаре, бабе Круне сине, 
Силно знаде укопати мине, 
Те Мост диже небу у виснне! 
Зар се бабо због тога мучио, 
Зар си зато школе изучио, 
Да крваве правиш светковине, 
И народне рушиш тековине? 

Онда јама Буковача звана, 
Крај студене воде Видрована. 
Тај је Брко ту јаму накрко, 
И мука се људскијех насрко; 
И умаче Брко и укрка, 
Ни длака му не фали из брка. 
Не би пушке ни људскога ока, 
Да претече тога крволока. 

Пета јама на Радовчу вису, 
Какву људн прије знали нису; 
Ова јама од дванаест ужа, 
У стијење изнад града Спужа, 
Црну слику историје пружа. 
Ту су јаму проклети копали, 
Ту су вукли што су докопали. 
Ови крши и планине суре, 
Споменик су балканске културе, 
Нек причају тужне повијести, 
Кад су људи били без свијести. 
Шеста ти је крвава ломача, 
Историјскн манастир Морача, 
Задужбина Стефана Вукана, 
Света кућа - у крв окупана! 
Ту се у тој Божијој звијезди, 
Штаб ђавољи једном угнијезди, 
Па отоле морачки џелати, 
Сташе људе клати и ватати, 
И на живе муке ударати – 
Па лешеви труну некопати. 
Светигора, Манастир и порта, 
Ту се више причестити грота! 
Јер кад приђеш овој светој кући, 
На обући мораш крв повући 
Јер је путем крвава прашина, 
Од Јаворја па до Колашина, 
Од Пипера па до Прекобрђа – 
Људождери, убила вас рђа: 
Какву правду земљом говористе, 
Зашто своју браћу помористе, 
Зашто свету лавру скрнависте, 
Ђе се наши окупљаху стари 
Те велике рјешаваху ствари? 
Што сломисте Црној Гори крила, 
Издајници, срамота вас била! 
Та ће јама причати о вама, 
Кољенима што дођу за нама.

Седма јама крај Таре у Лугу, 

Страшно гробље и Богу за тугу, 
Ђе џелати потукоше робље, 
И назваше безгроб Пасје Гробље, 
Што ће кроз сву историју дугу 
Останути свијету за ругу; 
Да се прича док је Црне Горе, 
Да Србина туђа ђеца коре, 
Да се чуде свијетски мудраци, 
Шта су наши радили лудаци; 
Да је српска одњивила раса, 
Такав омут бијеснијех паса! 
То је гробље подземнога свода, 
Чир на лицу српскога народа! 
Такве грдне ране без лијека, 
Није било од памтивијека. 
Причаће се за ту изгибију, 
Докле људи чаше жучи пију, 
А за њима вапе чашу меда, 
Тај се полом описати не да; 
Нит' ће докле вуци гором вију 
И виле се кроз пештере крију- 
Алн о том гробљу Црне Горе, 
Причаће се докле људи зборе, 
И док бјежи испред Сунца тама; 
О времену компартијских јама, 
Говориће и траве и људи, 
О њима ће Страшни суд да суди! 

Да ви'ш осме јаме безданпце, 
У Шавнику више Придворице, 
Крај студене воде Буковице. 
Ој Шавниче, несретни крвниче, 
Што У тебе главни џелат ниче?! 
Главни кривац јада свеколика, 
Закла своја брата неколика, 
Сиђе с ума, закла свога кума, 
Створи гријех велики и тежак, 
У поноћа на Велики Петак. 
Кад се држе 'денија и страсти – 
Те су ноћи партизанске власти 
Повезане прваке дробњачке, 
Ударали на муке јуначке. 
Грдили им ћутецима лице, 
Протурали језик кроз вилице, 
Живе људе клали као браве, 
Разбијали ћутецима главе! 
Какву човјек има грдну муку, 
Трн из ноге када му повуку; 
А на црну Беришпну луку, 
Нит' ко јекну, нити ко јаукну. 
На тој Луци ти ноћни бауци, 
Бунар један имаху при руци; 
Кад утуци, али не дотуци, 
Одмах свуци, у бунар увуци, 
А крв лочу к'о манити вуци! 
"Откуд ноћас у Дробњаку Турци!? 
" Викну неко из љутијех веза: 
"Има л' ноћас Србина витеза, 
Да је смио наслонити уво, 
Да је нашу погибију чуо? 
За велику нашу погибију 
Да се наше муке не сакрију". 
Још 'оћаше нешто да поручи, 
Но га неста, у бунар се сручи. 
Мртвачки га освојио дријем, 
Али бунар не бијаше нијем, 
Но се крици из бунара чују, 
Мученици браћи поручују: 
"Муке наше свијету кажите 
Али братске крви не тражите! 
Ми смо ноћас имали џелате, 
Недостојне нашу крв да плате; 
-Ми смо ноћас кроз муку највећу, 
С Христом Богом били на распећу, 
И гледали убицу Каина, 
Како куми Божијега Сина, 
Од невоље и великих мука, 
Не би ли га из огња извука – 
Ето шта је пред Богом добио 
За крв братску коју је пролио, 
Па ће тако и наши џелати, 
У сумпорне воде запливати, 
И пред Страшним судом заплакати".

Хаџи Радован Бећировић Требјешки